Naša književnost

;

О превођењу

руског народа, тако жива, тако сетна — једном речју, стил, оно што превод не може да даде, како рече Шатобријан, ако ћемо му до краја веровати.

Има међутим задивљујућих резултата ове врсте: моћан песник, даровит човек у техници грађења стихова толико да му инспирација долази и од одличне технике — у музици је тако — такав преводилац препева место да преведе, и створи понекад и не што боље, много боље од оригинала. По мишљењу писца ових ре-

_ дака, то је необично занимљив феноменон, али то је нов ориги-

нал, како се у музици каже, „на нечију тему“, а као превод то је безмало врста апсурда. Ту недавно, екипа добрих словеначких песника, са Жупанчичем на челу, превела је и ванредно опремила збирку македонских песама. Овде-онде стил је бољи, поетски мах јачи но У оригиналу. То је дирљиво, то је племенито, али има ту уједно нешто апсурдно. Аница Савић Ребац учинила је нешто слично са неким партизанским песмама: ритмичкије су у преводу, мелодиозније, но у оригиналу. Енглеска мелодија у српској песми боља од српске мелодије — има ту нешто апсурдно, Док је са преводима једне чакавске, Марјане, Марјане, и са неколиким македонским песмама А. С. Ребац успела таман. То таман то је стандард у преводима.

Језик уопште, а уметнички језички израз поготово, делује чулно, и врло чулно. Делује и на очи. Песник Џ. Кијтс каже у једном од својих ванредних писама: „Гледам лепу реченицу као љубавник“. Кроз вид и слух делује језик на целу чулну конституцију човека, наравно, претежно кроз слух. Сонорност текста је. дакле главно питање и у уметничкој прози, а У стиховима поготово. Језик је музика сам ло себи. Слушајте мало речитијега човека кад говори из страсти, понесености, или кад полузашапће из дубоке туге — он пева. Ноте можете писати за њим. Карлајл, говорећи о Шекспиру, рекао је: „Хвала Богу што смо родили човека са артикулисаним гласом.“ Тачно као У музици, и у језику има дијатоника. и хроматика, и енхармоника, Има сва моћ тонова, полутонова, четврт-тонова, великих и малих терца и квинта, интервала и пауза. Чињеница да један исти тон, боље рећи исти тонски положај није иста тонска вредност у разним скалама и хармонијама — важи И у говору: цис и дес јесте једно и није једно ни у говору као ни у певању. Грло човечије је најсавршенији инструмент. Узмите колоратурно певање, извештачено, до непријатности претерано — али експерименат који доказује да човечје грло може што је немогућно. Нађе се спикер који гласом заноси. Човек који без ритма говори, умори, дотуче. Човек који има чисто фразирање, освежава. Тачно као у музици, важно је у којој скали говорите и пишете. Писан текст више вредности, то је партитура. Ламартинови стихови, рецимо, дивни су, али замарају, јер сви иду из једне скале. Бојим се рећи: Расин, са својим александринцем, понекад уједначи као мирна киша. Страсти су ту, али некако са монотонијом страсти. Француска позорница сасвим до-