Naša književnost

И ИЕ ни не не

346

скора била је, отуда, врста школе за рецитован говор. Енглеска позорница, она најбоља и најмодернија, нарочито преко Шекспира, школа је за говорен говор. Пази се да обичан говор буде соноран. На Радију се у том смислу иде у суптилне напоре и суптилне критике: „Говорена реч“ — то је стална рубрика у недељном часопису Лондонскога Радија. Ако неко, рецимо, сувише густо изговара глас ч, то је као држање педала пошто сте га требали пустити, Ево неколико нама ближих примера за четврт-тонске преливе у језику. У руском језику тј није увек заменљиво са ћ, него остаје тј. Листјаков је Листјаков, није ни Лисћаков, ни Лишћаков. Диминутив од Степан, Стјопка, није Шћопка. Дј није увек заменљиво са ђ. Није Берђајев, него је Бердјајев. У енглеском је слично: онај који се зове Дјуи и Дјулет, не зове се никако Ђуи и Ђулет. И т. д. Има дифтонга у консонантима; има хроматике у језику, ако се сонорно говори.

И све то није фонетичко цепидлачење, него је преводилачко знање или незнање, преводилачка моћ или немоћ. Како преводиланц ухом зна, интенсивно чује туђ језик, речено је већ, како га зна изговарати, лако или тешко, правилно или неправилно тако при превођењу осећа ниансе и интелектуалнога и емотивнога, тако му природније и сонорније долазе на ум и на језик еквивален> ти у преводном језику. Савремени велики енглески глумац сер Лоренс Оливијер — чули смо га у Београду на филму — регулише сонорност тако далеко, да за себе, или у мозгу говорене стихове Шекспира или Марло-а казује не мичући уснама. Емоција се тако сасвим уклони, сонорност угаси, човек говори из главе, говори из „тамног прелива мисли“, што би рекао Хамлет. За преводиоца Шекспира, таква Оливијерова интонација је једно лепо искуство: преводилац боље осети, рецимо, како ће превести Хамлетово „ТЕ 600, #00 зопа Незћ“ — да ли са „чврсто месо“, или „жилаво месо“ или „крто месо“, или „отпорно месо“, или, или... И понављамо: сер Лоренс и његова дружина нису ни у којем моменту ни рецитовали, ни декламовали, него говорили Шекспира, говорили одличне фразе правих драмских стихова. Чинили су оно што енглеска критика и књижевност, има већ доста давно, наглашава и тражи: Не да монолог одгрмиш или отпараш, него да га говориш са квалитетима сонорним и ритмичким како музика за њих зна. У драмским стиховима то и јесте задатак: уметнички говор, сонорност без романтичне хроматике.

Са оваквим или онаквим језичким преокупацијама, превођење остаје тема која се не исцрпљује. Прво, преводити се мора, по потреби, ло нужди; некада се преводи и по личној неодољивој жудњи. Друго, сваки аутор нова је и нова' партитура пред преводиоцем као репродуктивним. уметником. Треће, превођење је ретко племенит задатак: књижевности свога народа донети дар, аутору оригинала постати сарадник. Четврто, сваки квалификованији превод јесте субјективан став и сузјективан поступак, а ради се о објективизацији једне дате вредности, често врло високе

сеттљанира

"о

поре па а прерије тв (= "

наду елонатииинлантилотикнеи