Naša književnost

О превођењу

347

вредности. Из свих тих разлога настају питања: ко преводиг из каквих побуда преводи» са каквим општим образовањем преводи» са каквим знањем два језика преводи са којом вештином писања преводиг са каквом стихоградитељском праксом располажег Са коликом емотивношћу је књижевни посленикр са којим талентом осећа стил оригинала> која му је навада: да разблажује, или погрубљује идиоме и изразе оригинала» Разна питања иду даље и даље. Узмите на ум овакве случајеве: Горски вијенац је неко превео на италијански језик, а неко на енглески. Или: два наша преводиоца преводили су исту Шекспирову трагедију. Или: ви сте превели, рецимо Кочићеву причу на руски, а партизанску песму на енглески — увек друго и друго, увек нов сплет проблема, ви сами увек други и друкчији. Са овим или оним језиком ви друкчију и друкчију сонорност продукујете, трудите се да транспонујете и синтаксу и граматику и звук. Тако радећи, трудите се да осећате туђе осећање језика, а покажете то својим језиком, или неким преводним језиком. Ви сте увек некако други човек у другим околностима. Каже философ Маутнер, који је критичким проучавањем језика дошао до скептичкога погледа не само на преводе, него на историју и свет — каже: „Да је Аристотел говорио кинески, имао би сасвим друкчију логику.“ Вероватно; и ми верујемо да идентитет логике много зависи од језичких облика и флексија; али ако то не, сигурно би Аристотел имао други стил, и о трагедији писао друкчије но што је. И то је случај са мислиоцем који радиу једном језику. А случај са преводиоцем, који ради истовремено у два језика, два менталитета, две просодије» На пример, задатак: преводити са српскога На енглески. Аница Савић Ребац каже негде у свом предговору: „Наше трохејске женске риме преносити у енглеске стихове, било би насиље“. Потпуно тачно, у смислу ритма и звучне слике. Те трохеје Енглез не би чуо. Енглези — ако оставимо на страну Тенисона и Свинберна, који су писали метричке варијанте јединствене — Енглези, углавном узевши, имају само строг јамб и лабав јамб као основни елемент ритмике и мелодике. Али ако сте преводилац на енглески језик, и ако сте овако или онако осетили и решили шта ћете са метриком, долази вам затим интонација, за коју нико на свету не зна рећи шта је, а ту је. Додајте стил; додајте тачност у интелектуалном смислу, И онда имате схему ·преводних компликација при превођењу на енглески. После свега тога доиста је и поучно и весело оно што ми је казао један Енглез пошто је прочитао превод Горскога вијенца на енглески од бившега лектора на Београдском Универзитету Вајлса, и прочитао предговор проф. Владете Поповића уз превод — казао ми је: „УМеП, ово што у предговору стоји дау Горском вијенцу има, то у преводу Горскога вијенца нема“. Шта је нарочито недостајало2 Стил — са густином језичког израза на великим местима, са сонорним аспектом скроз. Његош је пцедио звучност из слогова и кад је писао стихове и кад је писао прозу. Оне турске паше, пи-