Naša književnost

Ре

348 5 Књижевност

там се и сада, да ли су знале шта је све био разлог те су зазирали од Владикег уши њихове такву музику говора једва да су кад слушале. Навешћу још два примера за елемент сонорности при преводима. Проф. Богдан Поповић, који је одлично превео поему Е. А. Поа Гавран, рече ми једном скоро љутито: „Па шта хоћете, све је ту, сем звука“. Богдан Поповић је при том мислио на звук енглеских стихова, а сабеседник његов на звук, на интонацију и тоналитет српакога језика, који, у датом случају, није открио оне тајне изворе у језику из којих може да дође ефект суморности, слутњи и ужаса, како само у музици може — а како је могло у оригиналу поеме Е. А. Поа. Језик је музика са далеко више тонова и интервала но вокална и инструментална музика. То доказује и други пример. Лаза Костић је створио сонорно чудо: да рефрен на туђем језику „Зета Мапа деПа Запе“, кроз много строфа, буде у дивном сонорном складу са стиховима на српскоме језику. Да, гко преводилац не чује интенсивно, тако да кажемо и не види акустичку слику оригиналног пасуса, зло је велико. То су онда случајеви кад преводилац, осећајући невољу, додаје — додаје речитости или звука једном Шекспиру, Дантеу, Пушкину, и Т. Д. Већ поменути сер Е. Марш, преводилац Хорацијевих Ода, превео је једну нормалну Хорацијеву станцу од четири реда и седамнаест речи, са шест редова и тридесет седам речи! Занео се својим стихотворством, и додао Хорацију чак и риме; (што су уосталом радили и други преводиоци класике у Енглеској.) Наравно, тако проширена варијанта, и варијанта са сликовима, носи собом сасвим другу сонорну слику. Наводимо четири, односно шест

редака оригинала и превода: тил агат 51 [ено тапци, Моп зшпреџшоза Мапфог ћозна; пошту ауегзо5 Репа[ез фагге рго ећ заНепје писа.

Топећ #ћеп #ће 5ппе луић етргу ћапд: Еог (ћу зтаП 55 по ћеауешу ге

ЕТађогаје папзот уУШ детапа. Еп! Мауошг ага #ћее, опсе «ћоџ ћазе Кпеје

Апа дин у зрппк!ед за ааа зрећ То сгаскје ап ће Пге. Превод је толико препричан, да је безмало могао прећи у ритмичку прозу, и бити тачнији.

На супротном крају од немогућности у преводима, речено је већ, има и област јаких и ванредних могућности. Човек се понекад задиви шта се све може постићи престваратући уметничко дело из дате његове егзистенције у сасвим другу егзистенцију, (0 којој писац оригинала није могао слутити, није могао те друге егзистенције ради ништа учинити. Са преводима уметничких прозних дела, данас, преводиоци заиста већ врло далеко иду и са тачношћу садржине и са адекватним стилом. Тај е такав степен лепоте и верности преводиоци стихова ређе постижу; а и кад врло много по-