Naša književnost

О превођењу

стигну, остане једна врашка проба. Дајте такав превод у руке човеку који је, наравно, човек од пера и књиге; он, иако не зна да је то превод, прочитаће, промислиће, мало као опрезно ће рећи: Звучи ми као превод. Неминовно ће рећи: звучи. Мелодија није оригинално из емоције потекла, и умањује се чар. Тешко је у преведеним стиховима дати организовану сонорну целину, тешко измамити оригинални емотивни ефект. Аница Савић Ребац, у свом предговору, задржала се на таквом случају, на свом таквом случају. То је, у збирци партизанских песама, мајушна, наивна песмица Сремци. Утврдила је Аница Савић Ребац да оно што писац ових редова зове: стил песме, целокупни ефект, кохеренцију,

звучне целине — то није у своме преводу те песмице постигла. Свв_ је ту — што би рекао Богдан Поповић — али превод није адеква- ;

тан, није оригинално ефектан. У оригиналу песмица гласи:

СРЕМЦИ

Кад су Сремпи кренули са те Фрушке Горе,

па одоше у Босну

да се тамо боре.

Кад су дошли до воде, до те воде Саве, угледаше Мајевицу брда јој се плаве.

(Ој ти Босно поносна, високих брегова ево теби у помоћ сремачких синова.

Дакле, наивна порука партизана Сремаца партизанима Босанцима; цео ефект је у стилу, у атмосфери, и нарочито у интонацији. Нико на свету не зна, рекосмо већ, шта је то, у песми. интонација, али сви знамо да постоји, или да не постоји. Иду, иду они испол Фрушке, иду, иду онима испод Мајевице, Ми који смо наши, ми још у себи допевамо: „Аој Босно, мој севдаху!“ џи онда испадне интонација. Ето, није могла Аница Савић Ребац то да преда Енглезу, ни са преводом, ни са метром. Можда бисмо Енглезу могли рећи: Знате, то је жанр ваше песмице о племенитом дуки од Јорка који са десет хиљада људи маршује на брдо, па с брда доле, иду, иду... Само, знате, позадина наше мале песмице је много, много озбиљнија... Певали су ту лаку, веселу песмицу ретки борци, такви који нису дозвољавали ни тужну песму ни тужан гроб, и то, видите, не може да даде превод... Сетите се оне ваше баладе: Шкотском краљу погинуо добар јунак, а краљ јауче: „Беше ми један, и више их нема!“ А кад је енглеском краљу погинуо добар јунак, он је поносито узвикнуо: „Бог му души, имам још пет стотина таквих“. Сад можда мало боље разумете шта све звучи кроз

2 Књижевност

а Ји

Х Дана