Naša književnost

350 – Књижевност

ону нашу малу песмицу, али адекватан превод нисмо могли да вам дамо — не иде! А можда та песмица, толико старински домаћа, толико изашла из неке детињасто наивне имагинације, не треба уопште да дође у обзир као материјал за прераду у неки други облик. Али поводом тих непреводљивих Сремаца и Босанаца, можемо можда учинити другу једну напомену: то што Аница Савић Ребац није успела да са ефектом оригинала преведе Сремце на енглески језик, а превела је на енглески језик Лучу микрокозма, са оним ванредним прологом који се обично зове „Посвета Сими Сарајлији“ — та два податка одлично обележавају интервале у којима се крећу преводилачки радови и' напори, преводилачки скокови од немогућнога до велелепнога. Добар преводилац, то је неминовно категорија књижевника. Може се та констатација и обрнуто казати: само врста књижевника може постати добар преводилац. Много шта урођено и стечено мора имати у себи преводил=ц. Сем осталога, то јест, пре осталога, преводилац мора бити јак читалац, мора много читати, мора стално читати. Читање је врховна школа за говор и писање, наравно и за познавање и осећање туђих језика. По себи се разуме, мора преводилац темељно читати аутора кога жели преводити. То ће рећи, морао је читати, и мора читати већи део онога што је тај аутор писао; мора дело које ће преводити, прочитати још једаред, свеједно да ли ће то бити други или пети пут, још једаред, цело и пажљиво непосредно пред превођење. А ако је тај аутор од највећих у светској књижевности, као Лав Толстој, као Шекспир, као Балзак, као Пушкин, као Гете, као Лукреције, као Хомер, као Данте — онда преводилац треба да је прочитао и доста од онога што су о дотичноме аутору писали угледни интерпретатори и критичари. Преводилац се тако наоружава не само знањима, него и правим расположењима за свој рад. Он стиче температуру какву треба имати за борбу са текстом крупнога песника, Он се интелектом приближи појмовима и схемама којима се служио аутор при стварању свога дела. Он стиче јасан поглед у врлине и пороке чија проблематика је мучила аутора. На пример, ко жели да преведе Шекспирова Отела, треба пажљиво да прочита Отела, па Зимску бајку, где је опет обрађен проблем љубоморе, страст осветољубља љубоморнога човека — две варијанте на исту тему, У Отелу распаљује љубомору Јаго; у Зимској бајци краљ Сицилије сам у себи конструише страст. У Отелу ће се из бола родити гњев и злочин; у краљу Сицилије гњев ће прећи у грижу савести. Што је више читао те две ствари, преводилац ће утолико интимније сазнати језички и логички апарат Шекспирова речника 4 стила У датоме случају. Пређимо на још конкретнији пример, на лични случај Рихарда Флатера. Доктор Флатер је Бечлија, и интересује се Шекспиром нарочито као режисером. Он је брижљиво проучавао фолио-издања Шекспирових дела са обзиром на примедбе уз текстове које се односе на говор глумаца. Врло је занимљиво приказао Флатер како је Шекспир бележио: кад, како, и