Naša književnost

О превођењу

докле треба два глумца заједно да говоре, да упадају једно другом у стихове. Са тим својим искуством: како је Шекспир желео и тражио да се на сцени говоре његови стихови — доктор Флатер је дао, у својој књизи, егземпларне своје преводе неких Шекспирових монолога и диалога, то јест, показао како треба немачки да гласи текст који ће задовољити режисерске захтеве Шекспирове. Између другога, превео је монолог Отела којим се бивши војник, прослављени победник у неколико битака — растаје од свога старога и драгога занимања, пошто, ожењен Дездемоном, прелази у Венецију и у друкчији живот. Тај превод је и тачан и леп, и звучан нарочито, јер је подешаван сценским ефектима. Ми смо међутим пронашли у том преводу извесне доказе да преводилац није довољно, или довољно пажљиво читао и онога Шекспира који није режисер. Шекспиров појам о амбицији, врло занимљив и врло доследан —- или није довољно познат Флатеру, или га је занемарио при преводу онога монолога, сав занесен звучним сликама ономатопејских консонантних група и светлих вокала. Шекспир је о амбицији мислио рђаво, сматрао је за нездрав импулс човека који хоће по сваку цену да се попне нада друге. Шекспир је синонимисао амбицију са самољубљем, властољубљем, и кажњавао ју је У својим драмама свирепо. Брут, пошто је убио Цезара, говори на форуму народу, и каже, између осталога: „Зато што је био храбар, поштовао сам га. Зато што је био амбициозан, убио сам га“. На другом месту, Брут, каже: „Амбиција је платила дуг“. Хамлет, у моменту самооптуживања, пење амбицију у себи на највиши степен негативних својих особина: „Охол сам, осветољубив, амбициозан боље би било да Ме мајка није родила“. А у оном Отелову монологу имамо, у оригиналу, следеће:

Багеме #ће рштеа ггоор, апд «ће Бре маг5 ећаг таке атршоп ушће...

Дакле, шекспировско у појму амбиција остало је иту доследно. Шекспир каже ту да само у боју, У ватри, амбициозни 60рац не прескаче и не надмоћава друге, него превазилази самога себе; једино се на бојном пољу амбиција претвара у врлину, бој је претвара у врлину. У преводу Флатера ти редови гласе:

ветру Мани ЗЕТЕ Рама |

Баћг уоћ мећепдег Нејтбивећ, Кпег ипа Катрг, Тп дет дег Ећгсет епштрћлег;,..

погрешно је преведен последњи стих. Не триумфује амбиција као амбиција, него над њом триумфују околности боја и чисте је од себичности.

И тако, са преводима има радости и жалости; има да за танку длаку, а некада за дебелу длаку не стигнемо куда треба, и замеримо се на обе стране, у оба језика. Најчешће запиње и недостаје у моћи фразирања. А кад у фразирању нема прецизности, нема праве

ож 2