Naša književnost

4 > Зуи ЗЕЦ мапа те КУ мн И ал Е

352 Књижевност

филолошке базе, онда језик нема свој темељ, и онда нема Ни снагу ни истину. А кад је то, онда, као и у музици, погрешна нота просто убоде у само срце.

Партизанске песме у збирци о којој је реч, то је од реда кратка песма; и, изузев тужбалица сестре и мајке, то је од реда кратка и 5 лирска песма. Некада љупка, некада озбиљна, некада уздржано горка, некада духовита, некада елегична — али увек кратка и лирска. Преводилац, А. С. Ребац, у своме предговору застаје на чињеници кратке песме; суочава ту кратку данашњу бојеву песму са ранијим дугим нашим епским песмама, суочава два различита поетска израза поводом у суштини истоветних догађања, бојева за слободу. Баца поглед и на остале ратове из скоре наше прошлости, и пита се шта је долазило као поетско фиксирање тих догађаја. Коментар Анице Савић Ребац уза те појаве овај је, сажето речено, Песме о Косову испеване су на размак од догађаја, и оне су, тако стоји у предговору, „надлетале стварност“. Песме о Првом устанку певао је савременик, али слеп старац Вишњић. Ратови од 1912-е до 1918-е нису дали значајнију поезију; вођени су били, каже аутор, не сасвим јасно, и са идејама из старих концепција, иако и за уједињење јужних Словена. О песмама из народно ослободилачких бојева речено је у предговору врло тачно и уметнички снажно: „Размак и напон је био од дела до речи, од речи до дела, дакле је песма постајала и немилостиво кратка, била израз страшне готовости да се прими борба и умирање“. Нека писцу ових редова буде дозвољено да даде своје гледиште, које ће имати на уму 4 краткоћу песама, а нарочито искључиво лирски карактер песама, појаву да у песмама о бојевима, о крви и умирању, о јунацима и жртвама — нема ни баладе. Свега неколико типичних наших народних елегија, са типичним покојним јунаком који из гроба говори, са нежним речима или поклонима које мајка или драга доносе паломе борцу на гроб.

Генезу песама је врло тешко уходити, врло тешко истрагати. Када год је реч о загонетности човекове главе и онога што из те главе излази, ја се радо сећам једнога параграфа из хиндуске философије. „Човек је као биљка која би расла с кореном навише, а тај корен то је глава човекова“. Одиста, лакше је корен под земљом раскопати и испитати, но главу човекову, коју човек носи високо усред белога дана. Поменућу овде један свој доживљај, који има везе са песмом, еротичном, и са позадином мало и тугаљивом, дакле, по суштини, не иде уз овај наш разговор, али као пример за тамнину генезе одлично служи. Говорим једном приликом пријатељу, хрватском песнику, са одушевљењем о једној врло финој његовој лирској песми. А он — мало му се већ проредила некада дивна коса, нашла се и понека седа, а седе су увек чудно тање од бо-