Naša književnost

О превођењу 353

јених — а он се смеши и каже тихо, мало и срамежљиво: „А знате ли како је и кад је постала та врло фина песма» Испао воз из шина, ноћу, дуго чекање на станици паланчице, у кафани чкиљи нека жижара, касирица сама од домаћих, ја сам од гостију — и онда све до краја... То је генеза оне танане лирике! — Враћам се на своју тему, и потсећам себе и друге: колико пута смо се без одговора питали: шта је све разлог, и ко је све разлог те су оне наше епске песме онако синтетично наративне, и понекад онако силно драматичне» Свакако, песме које су певане на размак од догађаја, певане су на основици нагомиланих предања, погодних за шире визије и богате сцене, за нарацију и композицију. Али сам временски размак, или, с друге стране, сама савременост — не могу јамчити ни онако живу епику која блешти од боја, ни онако снажну драматику каква је, рецимо, у песми Бој на Мишару. Баш као што ништа не може да нам објасни отсуство неких појединости. Питали смо се толико пута: како је могућно да у разгранатој епској песми која долази од простога народа, тако комплетно недостаје велики уметнички реквизит природе и годишњих временаз Или, како је могућно да у епици и драматици која долази од простога народа, недостаје мудрост живота, велике мудре истине, у чему је сељак и велик и оригиналан, и није тврдоуст да те истине и казује. Генеза песама остаје мутна као уосталом генеза сваке уметности. Сравните песму Бој на Мишару са партизанском песмом из ове збирке Битка на Лаћцу — питања и питања! Сравните обе те песме са неким строфицама из Балканскога рата, сетите се потпунога недостатка епске или драмске поезије о повлачењу кроз Албанију — питања и питања! Наравно, дајемо неке одговоре, указујемо на чињенице. Балкански ратови, кажемо, донели су сјајне победе над двојим непријатељима, чаша поноса била је пуна, задовољство безмерно, освета Косова слатка — од трагичне стране су окретали главе и живот и песници, А нећемо се варати: душа велике поезије, јаке поезије, увек је трагика, можда светла трагика, али трагика, највеће цене које човек даје. Први Светски рат, затим, донео је страховиту трагику: прослављена, честита војска оставља земљу и народ, иде листом у прогонство, Величанствен, трагичан понос! У књижевности, тај је рат, од значајних ствари, дад Српску трилогију од Стевана Јаковљевића, Прва два дела Трилогије су задовољила и одушевила читаоце; трећи део, Албанија, није адекватан теми и трагедији. Не треба се томе чудити: за такву тему генетички мислећи, потребни су далеко издашнији синтетички арсенал и јачи временски размак — ту је сметала савременост, и једнострано лично искуство. Генезе, дакле, остају мутне и тајновите.

Овде помињана збирка песама партизана-бораца дошла је од савременика, писана у савремености, дошла буквално из саме борбе, чули смо лепу реч о томе из пера Анице Савић Ребац. Песме те састављане су, рецитоване, певане, уз борбу; састављане за све борце без разлике доба старости, ранга и народности, дакле морале