Naša književnost

па И по ЕКГ Мо ва уље РМ ва ШИ и Ма Е

. => 1

354 Књижевност

имати велику асоцијативну моћ, и зато морале бити и кратке и лирске. Има још других момената. Ти партизани су се борили без много чега, па и без музике и утврђених ратних и војничких узвика; место једнога и другога служила је кратка и лирска песма. Затим, људи који су писали, или можда право из груди казивали строфе, били су не само очевидци стварности, него творци стварности, и узимали право на лично емотиван израз, а то је био партизански емотиван израз, то јест, емотивност ведра и светла, како смо је познали сви који смо гледали партизане на поласку у борбе и на по- 3 вратку из борби — а лично емотивно иде, наравно, опет у израз лирике. Нема описивања, нема приповедања, нема, као у епским песмама, читавих целина објективних околности, нема поготово појединости о руху и коњској опреми — него један момент, или једна чињеница, и нечија лично емотивна реакција, или лична Виз зија. Тај партизански лични момент, мислим, узрок је да ни у песмама баладичнога карактера није долазило до првих балада. На граници баладе, остајале су те песме у стилу и оквиру наших наљ родних елегија, или тужбалица; уосталом ни тужбалица, кукање и плач, то није било стил партизанске поезије, него само трагови традиције. Дакле елегија, и не даље! Толико, и не више трагичности и тамнине у песмама о народно ослободилачким борбама и борцима. Балада, пре свега, не одговара много духу нашега народа. Што је у нашим народним песмама, и епским и лирским, баладичнога карактера, није и баладичнога стила: подвргава се човек судбини, не мрачној коби; тражи се од човека став према судбини, гради се дакле драма. Мајка Југовића и Дамјанова рука, то је реалистичан детаљ који истиче трагедију породице Југовића на врхунцу херојства: херојство до послетка, до последњег члана породице. Омер и Мејриме, без коби и мрака, без тајне и греха — просто је љубавна елегија. Змај и Лаза Костић писали су радо врсту пародије на баладу. Балада, оно што је нордиско германска поезија начинила од некадашње игране и певане балате, то је спој лирскога и епскога елемента. Балада мора садржати и нешто епско, историско, митско, космичко, свакако нешто наративно, али уз елемент коби, мистичке неумољивости. Да оставимо Гетеова Баука и Биргерову Елеонору — да променимо репертоар и поменемо Хајнеову баладу о времену пред француску револуцију, где се прича о раскошном балу на двору, где краљ и краљица и све даме и племићи — раскошно друштво, лепе слике — сви су весели и играју, али сви су без глава. Потсећа то додуше на детаљ 75 ваше народне песме Буна на дахи је, где Турци у тепсији "виде себе без глава; али код Хајнеа имамо визију, а у нашој песми народни сујеверни обичај. Да поменемо шкотску народну баладу Џ о два гаврана као пример не типичне баладе, јер песма завршава са аналитичким реализмом. Гаврани, пре свега, врло стварно разговарају о свом ручку над палим јунаком, а затим прелазе на тему аналитичкога песимизма: ко то брже боље заборавља палога хероја, ко прећути да зна где лежи пали јунак, ког Шегов коњ, његов