Naša književnost

356 Књижевност

„Не могу ти примити јастуке, јер су моје поломљене руке. Већ ти, драга, не дај сузе оку, пусти земљи ту жалост дубоку. Хајде, мила, кажи своме роду: ја сам пао млађан за слободу. Запевај му песму нових зора нек се чује од гора до мора!“

У тим песмама, и онима које нисмо цитирали, само именовали, песник се сећао народних песама и епских и лирских, али је остао некако на личном изразу бола и туге, боље рећи, на личном изразу у духу партизанском, на изразу храбре једноставности над светлим гробом, не над катастрофом, не над трагедијом. У првој наведеној песми плачу горе и гране; то јест, шуме и певају како само горе и умеју певати, неизрециву славу и лепоту овога света са животом и са смрћу у њему. А у другој песми, гроб напућује директно да се пева, да се пева песма нових зора свима преживелима.

То отсуство трагике, то нешто ведро и светло у бојевој лирици из народно-ослободилачких бојева, то је тачка на којој треба стати. Енглески, управо ирско енглески чувени песник В. Јетс (МУ. В. Уеа) пише на једном месту: „Почињемо живети кад смо схватили живот као трагедију“. А партизани руком одмахују и терају то од себе. Ишли су партизани у ланац бораца — знамо то сви који смо били савременици — ишли су не само са вером, како се уобичајено каже, ишли су као у наручје некој већ сасвим изграђеној енергији чија се функција осећала дању и ноћу, кроз ваздух. кроз земљу, кроз нека имена, кроз неки јадан, угужван шапирографиран листић. Држи младић тај листић у рукама, гледа га с љубављу и шапће: „Још данас, а чим падне ноћ...“ — А што одлазите ноћу. кад су немачке страже ноћу по свима окукама и буџациме2 — „Не разумете ви то, ноћ је јача но дан, дању видим Немца, ноћу видим Тита“. Та енергија што је у наручје вукла, била је млада и ведра, и била је и весела, па и несташно весела, Шаљиве изразе су партизани имали за велике муке људи и животиња. Партизанска бојева песма која се зове Козарачко Коло, заправо је весела песма. Туга и трагика сматрала се као погрешно тумачење живота, као антивиталност. Ми верујемо да партизански песници — ни сељак, ни школован човек — нису одрицали трагедију као такву, нису одрицоли у човеку ни сломљено срце, ни подивљао занос који јури за циљем док се мозак из главе не проспе, али су отстрањивали појам и израз трагичности из бојевога живота и из бојева уметничкога израза. Знали су, и знају људи из младих генергција да трагична поема, или трагедија на сцени нису истоветне са песимистичким гледањем на свет и живот — зар би се иначе преводио код нас Еурипид и Шекспир, и тако жудно читао и један и други — али, ето, бојева енергија партизана није осећала потребу за трагичном емоцијом и кобном баладичности, није, тако: да кажемо, примала мртав гроб, него само светао гроб. Партизани су Змајевој заиста великој пе-

рит