Naša književnost

РАНЕ

О превођењу | 357

сми Светли гробови улили нов живот. Погинули борац, иако смрт његова боли, и губитак се бележи, није ни први ни последњи ваљан човек и јунак у партизанској дружини или бригади. Ведрина и поуздање: ту смо да погинулога заменимо, учинимо све што и он, Руководиоци су тако руководили, а руковођени тако ценили живот, своје дужности, и поезију својих подвига.

Тако тумачимо лирску бојеву песму као карактеристични облик партизанске поезије — бар у збирци која је пред нама. Уосталом, лирика је у животу нашега народа животна контрапунктика. Ако е момск жени, лирска песма; ако полази да отслужи војни рок, лирска песма; ако полази у рат, лирска песма; над гробом младога борца, чули смо и у овој збирци, лирска песма. Туђи су за нас погреби војника уз мукле посмртне маршеве, иако се у један мах то покушало увести и утврдити. Карактеристично, ниједан наш композитор — ниједан у великом руском Народу! — није чувен по мртвачкоме маршу. У поменутој песми Козарачко коло, која је светла песма поноса и енергије, има рефрен: да „испод Козарице: мајке не рађају издајице“. У ствари, тај рефрен значи да мајка рађа оне који гину ако тешка ситуација стави личну или општу ствар пред дилему. Једна мајка, не испод Козарице, али свеједно, наша мајка — овако сам својим ушима чула што је сабрала да каже о погинуломе јунаку, партизану од првих дана устанка. „Свршио је за инжињера агрономије 1940-е. Отишао у партизане 1941-е. Погинуо у Босни 1942-ге“, Додајте ту који слик, уритмите речи, имате готову малу лирску песму са великом пројекцијом у морал из дана народно-ослободилачке акције. И Тито је опеван лирском песмом и песмицом. Ратник, шеф штаба, вођ партије, човек са ретко: тешким одговорностима а иза кога не стоји држава, човек са гро– зним дилемама савести, уцењена глава — али и њему лирска песма, најмилијем другу борцу лирски поздрав. Знам свега једну праву баладу о Титу. Она је из области поезије где се с помоћу психоло– шких момената приказује неустрашив борац, вођ са једним циљем, једном визијом, једном дужношћу. То је Назорова балада о кушању јунака. Тита опомиње да стане, глад. Али Тито командује: напред! Смрт се јавља Титу, и гони га да сјаше, и њу, смрт, да пу– сти да појаше његова коња и предводи, Тито сјаше, али командује: напред! Велика ватра стварања горела је у том човеку: пешке или на коњу, жив или мртав: напред!

Кад се оствари потребан размак времена, и у души уметника се сложе синтетичне слике, доћи ће, уз лирику, и друкчији уметнички израз за велики устанак југословенских народа у другоме светскоме рату. Написаће неко и повише балада, неко ће их и компоновати; написаће неко и племениту трагедију. И примиће једно и друго са задовољством генерације које данас још обилазе тамне тонове у уметности, примиће их, јер их има у историји. То двоје, историја и њен трагични рефлекс у уметности, то се не дели, то иде рап раззи, Душа сваке велике уметности, то је велика цена, жртва, трагедија, и

х