Naša književnost

63 сл сз

светао мир над палим јунаком. Јунака, и по нашем Његошу, „трагически конац прати“. МИ то ни партизанске борбе нису порекле: од најбољих јунака више је мртвих него живих. Не постоји уосталом ни на којем пољу херојски живот са неким разумним и утврђеним циљем: то, дотле. Даље и даље измиче задатак са увек новим и лепшим облицима. Ерос хероја, то је: треба се једнако пргвазилазити. Суштина и идеал уметности и херојства то је — створити немогућно. Шекспир, који је на више места означио амбицију као себичан нагон и мах, ставио је у уста Отела, кад Отело напушта славну своју војничку каријеру, лепе речи: „На бојном пољу, где амбиција постаје врлина“. Доиста, само на бојном пољу амбиција иде даље и даље, а не тражи да другога прескочи, за собом остави; значи да борац и јунак самога себе престиже, надмоћава, превазилази. Служба јунака-борца продужује се и расте до у трагически конац, до у смрт, коју херој и назире, и с којом, у ствари, као са својим савезником живи н дела. Стихови из једне шкотске баладе кажу то овако:

Тежак сан сам ноћас ја уснио, мртав човек, видим, битку је добио мртав човек, гледам, то сам ја...

У збирци наших партизанских песама нико ту истину не каже у таквом облику, у тамно баладичном стилу; али кажу ту истину Наши јунаци у ведром стилу. Има у овој збирци и песмица о двојици браће који полазе у редове бораца, и један од њих каже матери: Ожали нас ако паднемо обојица, „а пашћемо ил ниједан, или 060_ јица“. Има у старој народној нашој песми о крџалијама:

Један другом вјеру поставили: ђе је један, да се други нађе, а ђе један гине, обадва ће.

Слутње су тешке, баладичне, али песме нису баладе. То су они наши борци и јунаци којима ватра гори у очима, и нешто прети да разнесе тесну кућицу од костију и жила, у којој неће дуго становати, али песма то не жали. Јунак све може, и све савлада, сем оне страшне херојске силе-у себи која ће га раздерати као тигар. То је то; трагедија и великанство.

Аниџа Савић Ребац, кад је преводила наше партизанске песме на енглески језик, вршила је трудањ посао. Трудан, прво, зато што је преводила велики број песама од којих, када дође до штампања, неће све моћи ући у свеску, јер нису све ни на истом нивоу прелкости, нису ни органски делови једне репрезентативне целине. Трудан је био њен посао и зато што је од нашег до енглеског језика велико путовање, баш и да нема сликова. Тежак је био њен за-