Naša književnost

МАЈ > ње ~ ПИ ПН на пијан ИН ои ар УН Ре У У Ета Ре. > И ЊЕ

360 < Књижевност

Апљзе апа [0 ту пабоп (е!:

„Бог Тгтеедот < заке ту Гоуег [еП. ОР #ће пеу дауп5 Бегтп «ће зопе, Апа 1еЕ # зоџпа Ф5ипсЕ апа згопе, Тће топпгашв апа «ће зћогез ајопе."

А друга песма је песмица од шест редака, у којој, гко се не варам, ништа друго нема до једна лирска примена језика, и, мислим, није та песмица требгла бити преводиоцу ни поднесена. Десило се са преводом скоро нешто хумористично. Аница Савић Ребац, са својим махом, просто је разрушила ту ситну творевину. Отприлике као Гуливер који је добио на поклон портре лилипутанскога краља у т05 родној величини, и у најбољој намери склонио га у рукавицу, и, наравно, згужвао га. Песмица у оригиналу гласи:

срела =

КОСО МОЈА...

Косо моја, боровино густа,

куд ли ћеш се разделити пуста2

С десну страну, ка Гласинцу равну» с леву страну, граду Сарајеву Сарајево чека партизане,

да му лече од душмана ране.

У преводу, шта се-десило» Зато што се енглески не може згодно казати у наслову „Косо моја“, преводилац је ставио у наслов 30 ТогезЕ депзе“, дакле: „О, шумо густа“, и тако је Енглез од самога почетка ушао у шуму. Затим: у оригинслу први стих почиње опет са „косо моја“, а преводилац је кроз цео први и половину другога стиха добро утврдио густу јеловину и боровину, и углавио Енглеза у шуму. На крају другога стиха, наједаред, шума постаје коса, што, искрено говорећи, ни у оригинглу није срећна компарација већ зато, рецимо, што је густа шума пуна животиња, Па онда, глагол, „разделити“ преведен је са „|о зтезт“; истина, тај енглески глагол може да значи и „узети неки правац“, али у даном случају нити је згодно [0 згеат, нити би било срећније [о рош«, јер, пре свега, цела та фигура: да косе показују правце ка Гласинцу и Сарајеву, довучена је за косе, Бојим се, ако би неко настојао да та песмица уђе у књигу, да би још једлн Енглез казао: Оно што ви кажете да има, то у преведеној песми нема.

Као преводилац, Аница Савић Ребац има леп апо рат. Пре свега, она је сама песник, писац песама на матерњем језику. Затим, као преводилац-песник, истицала је свагда темељно знање и осећање оба језика, брижљиво и савесно око и ухо над стиховима које преноси. Она познаје класичне књижевности као стручњак, примила је из њих строге метричке традиције, и са пасијом развијала у себи осетљивост за метричку естетику. На тој основи, она се кроз модерне књижевности, нарочито кроз енглеску лирику, даље и даље усавршавала у познавању стиха као елемента поезије и стила. Она је филолог са страшћу књижевника. Она и у обичном разговору за-