Naša književnost

О превођењу у 361

гажа у сабеседнику сваку занимљивију реч; а при цитирању стихова је одмах и од душе инспирисан рецитатор. Ја сам ретко кад у животу слушала да неко тако соп гизјо изговара речи као Аница Савић Ребац, и не једаред сам помислила да је могла бити оно што још немамо, професор фонетике. Она звучним слоговима и речима оставља простор и време да се изживе, да одзвуче. Ја то ценим као квалитет лингвиста и капацитет преводиоца. Превођењу наших партизанских песама, дакле, Аница Савић Ребац прилазила је филолошки стручно и песнички квалитетно. Мислим да у материјалу који

"јој је дат није свакада нашла довољно хране за своје насије, али је,

с друге стране, добила задатак да преноси наше песме у један језик којим ваистину није лако владати ни у прози ни у стиховима. Право је, и занимљиво је да нешто кажемо и о томе језику као таквом. .

Енглези су моћни језикоградитељи. Животне околности, тешке, развиле су у њима прво потребу, па после талент да од језика праве животни еликсир. Ево један одломак из есеја чувенога есејисте Џ. Адисона. „Где живимо, и како живимо ми Енглези2,.. Велики континент, то је Азија. Мало полуострво које виси на Азији, то је Европа. А откинути крајичак крајичка тога полуострва, високо на северу, то је земља у којој смо одувек живели и живимо и сад. Сунца скоро да немамо. Имамо ватру у каминима и имамо ватру у крви. Врелину у крви морепловаца Британаца расхлађују мора и морске буре. Све што нам од ватре преостаје, у језик свој уносимо“. А затим, ево неколико историски језичких факата. Познато је из којих се разлога у Енглеској, у Средњем Веку, доста дуго говорило франпуски, званично говорило искључиво француски, а и народ мешао свој језик са туђим. У време Чосера, песника који је, према политичком стању у земљи, дуго био под утицајем не само француске, него и италијанске књижевности — у време Чосера, половином ХЈУ века, десиће се ове језичке занимљивости. Године 1363-ће први пут ће посланик у државној скупштини, у парламенту, одржати говор на енглеском језику. Нешто касније, Чосер се оставља и романштине и романтике, улази у родни материјал иу Кантербериским причама пише једним коренитим, чак помало и сировим енглеским језиком, али пише од срца енглески, и тиме постаје велики песник, У том језику Чосера има, сем другога, и много ватре, врло много, и са том ватром има крви, сонорности, речитости, чиме се енглески језик одликује. Сад један податак више: горе наведено се дешавало под крај ХТУ века, а тачно две стотине година касније, сам о две стотине година касније од момента кад су енглески парламентарци прословили енглески, а песници почели да крепко пишу енглески — родио се Шекспир 1564-те; и не знам заправо како треба дз кажем: дошао Шекспир са „артикулисаним гласом“ и родио велики енглески језик; или, пробудио се моћни, ватрени енглески језик и родио Шекспира.

Енглески језик, као и енглески народ, сабијен је у крај крајичжа Европе, посебан је, острвски, отсечен, усамљен фонетички, гра-

за

У