Naša književnost

362 Књижевност

матички, стилистички, усамљен по ефектима језичке експресије, и почешће и чудан, али кад дође до поезије, јединствено лиричан, моћно експресиван са два своја корена: латинским и саксонским. Енглески језик има особену реченичку и колоквијалну структуру, 0собене граматичке категорије, (тргнете се: у том граматички тобоже простом језику има шест инфинитива), особиту сонорност, управо сонорности, јер енглески вокал, то је читава хроматичка скала. Енглез живи двадесет година у Паризу, или још пре у Риму, научи одлично француски, и још боље италијански, али он и његов језик остају острво усред те аклиматизације. Чувена енглеска рпуасу (приватан живот, приватне преокупације духа, приватна кућа) за коју ће Енглез крв пролити, путује с њим у Рими у Сингапур, и леже с њим у гроб. У Риму сам чула пословицу: „Само пси и Енглези ходају по сунцу, сав хришћански свет тражи хладовину“. Енглез воли да истакне чиме се од других људи разликује; не да к себи и у себе; мало говори, ретко пружа руку; ништа не пита вас, али не да да ви питате њега. Он неће да зна, он у себи замишља, закључује, машта. Машта је у тога народа огромна, и од језика тражи много и кад Енглез ћути и кад говори и пише. Даровит Енглез и његов језик, то су два Енглеза. Енглез може писати претежно дугим речима, на бази латинској — сав метално звучни латински језик је у енглеском језику — а може писати претежно кратким речима, јако обојеним, понекад и сирово звучним саксонским речима. Он може писати крњим речима. У стиховима, он дугачку реч слије, да буде краћа, или је арпеђира, да буде још дужа. Енглез има. невероватне могућности сликовања, јер има велики број двосложних речи које имају чист одзвук и као двосложне и као једносложне, како устреба, како је сонорније. Енглез сликује једносложну реч са тросложном, јер кратку може стакатирати, 2 дугој тонички акцент ставити где хоће, и онда их сликовати. Аница Савић Ребац, која добро зна енглески, и темељно је ушла у енглеску лирику, она, по оној латинској, Тах 5 еПегшт ћађепл, она опусти кајасе, и врло слободно, и не извињавајући се, сликује, рецимо фос и Кпељу, и сасвим мирно, енглески, иде даље, иако је у матерњем свом језику навикла на далеко тежа сликовања, и одговорнији став према вокалима који код нас нису читаве скале. Пример: неколико редака у њену преводу на српски поменуте Шелијеве песме Облак. У оригиналу имамо:

1 Бапа Ргезћ зћомег5 Рог ће ћи пе Нозег5 > Егот ће зеа5 апа (ће згеат5; [ Ђеаг Неће зћаде5 Гог «ће Теауез уућеп ]а14 Јп «#ћејг пооп-дау Чгеапл5. Егот ту мтез аге зћакеп «ће делу (ћаг макеп Тће злувећ Бид5 еуегу опе, ХУућеп гакед [о гезе оп (ће тоегз бгеазе Аз зће Чапсез ађош! ће 5ш...

Навешћемо сад превод, течан, соноран, хармоничан; и, са којом акробатиком од Шелијевих сликова — које тачно фразирање! По–