Naša književnost

=

ремећених стихова нема, прекорачавања нема; само на два места. се јавља судар технике и естетике. У енглеском стоји: да земља, око сунца игра, а у преводу: да око сунца блуди; и затим, именица „те груди“ јавља се са старим инструменталом: на груди(х). Превод гласи:

Свеж пљусак носим, да цвеће росим, с река и с мора плава;

штитим сенком танком лишће што -санком подневним спава;

с мојих крила се круни роса што буди све пупољке слатке иза сна,

уљуљкане на груди своје мајке што блуди около сунца јасна...

Ту доиста има од оног крочеовскога; одмах и интуиција и експресија. По нашем: одмах правилно уклизање у калуп оригинала.

Али ако је тачно да у ствари сликова има у енглеском језику олакшица, у ствари метра и ритма има могућности, али нема олакшица. Са ретко великим бројем прворазредних и сублимних песника лиричара, и драмских и епских песника, ритам је у енглеској поезији тако битан и тако осетљив као у музици. Промена ритма у току песме, тачно као у музици, или је условљена духом песме, или је немогућна, као што се у музици интервали не могу мењати произвољно. Има, на пример, у партизанској песми Гроб на Козари непријатна, неоправдана промена ритма:

Отац плаче, мајка цвили: Отвори се, гробе мили!

Гробак се отворио, Син је мајци говорио...

Аница Савић Ребац је то неминовно исправила. Она је ту песму знатно дигла и са њеним спољашњим и са њеним унутрашњим стилом: мало искидану песмицу смирила је, пребацила је непрекинут ред стихова у двостихове, и у метар који је подесила енглеској мелодици. Формално је дала класичан елегични метар. Једном понесена правом интуицијом, Аница Савић Ребац је у овој песми, чинила ситне, али битне измене у смислу додавања и изостављања, и превод те песме је доиста — нека ми се допусти мој израз до апсурда лепши од оригинала. И у другим песмама имамо примере: да се преводилац уносио у свој посао са поетском и језичком осетљивошћу. Рецимо, у наведеној песми Битка на

Л апцу, паломе јунаку дала је оригинална песма свега један елегичан, тих уздах:

Плаче гора, плаче свака грана нема нама Матића Стојана!

И у тој песми преводилац је непрекинути угуслани ток стихова раставио у херојске двостихове, у појединачне целине које сте-