Naša književnost

ШТЕФА СЕ ВРАЋА

Једне мартовске ноћи, кад је у долини већ било скоро пролеће и кад је сунце већ прилично топло грејало, изненада се наоблачило, од јутра је почела да сипи киша, а у ваздуху се осећала запара. Кроз мрак, кад су се већ палила светла, по Сашкој долини од Горице кретале су се таљигелна каквим сељаци возе дрва на пијацу. Напред је седео сувоњав кошчат сељак коме је плећа покривао поцепан капут од црног импрегнираног платна са капуљачом преко шешира и половине лица. Левом руком држао је улар, којим је с времена на време овлаш ударао мршавог, косматог коња, који би при опомени само застригао ушима а не би убрзао корак. На таљигама је висио фењер, који се за време вожња њихао, тако да је његова светлост дрхтаво пузала уз стење и џбу= ње покрај пута...

На колима су седели човек и жена, — она је била окренута леђима према кочијашу, — сваки на свом ковчегу. А трећи ковчег и велика торба били су између њих, тако да су их притискивали коленима. Жена се шћућурила под кишобраном, таман шал јој је увијао главу и врат, а из њега је вирило скоро бело, дугуљасто лице са шиљатим носем и кошчатом брадом. А мушкарац је био некако груб, ћошкастих покрета, широког тела и опаљеног лица са потсеченим брковима. Пошто није имао кишобрана, а од киша га је слабо штитио полуварошки огртач, који је имао на себи, стискао је главу међу рамена, да му вода са обореног обода шешира не би текла за врат.

Путници и кочијаш су утонули у ћутање. Могли су се чути само потмули ударци коњских копита по друму, и одоздо жубор реке. С друге стране протезао се обрастао брег Саботина, сав таман у киши и ноћи. А поред друма полако је промицало џбуње, покоје дрво, понека кућа и стење, све је остајало иза кола и нестајало у мраку.

„Хеј, напред!“ прогунђа сељак коњу и мокру десну руку убриса о чакшире између колена. Окренуо се преко рамена, да му се видео само врх носа. „Сипи као кроз сито. Покиснућете.“