Naša književnost

Штефа се враћа 375

— Некако ћемо издржати, — одговори полако човек, који је припалио цигарету и држао је у шаци да се не би угасила. Није тако далеко. ље је лоше се возити, него добро пешачити.

Сељак се у знак одобравања само кратко насмеја. Било му је досадно у ноћи и на путу који је са товаром већ толико пута прешао. Хтео је да поразговара. Усто га је цело време још од вароши мучила радозналост.

— Идете кући» А одакле, — питао је. — Из Италије или из Америке.

— Из Горице.

— Тако> А мислио сам да сте исељеници. Да ли сте били бегунци»

— Не, — одговори човек тако несигурно да му се заплео језик. — Били смо у вароши и сада се враћамо, — настави са виднОоМ ЗЛОВОљОМ. |

По начину његовог говора могло се разумети: не пачај се у наше ствари! Тај тон је скоро увредио сељака, који је хтео да прекрати време. Није му стало до тога да извлачи из њега речи као из бунара. Чудна, јадна створења. Па обећали су награду за вожњу. Погнуо је главу и утонуо У своје МИСЛИ.

Човек и жена на колима седели су једно према другом као два туђинца. Када би човек с времена на време бацио поглед на жену, као да би хтео да прочита њена осећања, она га није удостојила ни погледа. Тужна, непомична као кип, зурила је испод кишобрана некуд у брег који се стално мицао поред њих. Видело се да је гризе нека невоља коју једва подноси. Савлађивала се и давала себи изглед мирне мученице, Њено ћутање и уздржавање личили су на сталан прекор.

На хладном ваздуху, који је упркос мирној ноћи без ветрића заструјао од реке, она се стресла. Кишобран јој је штитио само леђа, осећала се као да до колена стоји у хладној води. Ово ромињање из неба, које је испочетка изгледало безначајно, полотко је натапало влагом хаљину и тело право до мозга... Када је човек запалио другу цигарету и шибицом осветлио своје и њено лице, окренула се к њему лако притворених очију.

— Осећам се тако као да сам сва у води, — рекла је шапатом кроз стиснуте усне.

— Шта ја тек да кажем! — одговори човек исто тако тихо и показа на себе: — Види.

Шибица се угасила и изгледало је да је на колима и око њега још већа тама него раније.

— Кажем ти то, Штефа, — рекла је жена задрто, — само ти ћеш ме носити на души. -

· Још у вароши, целога дана, док су се паковали, тихо је гунђала у себи да ђе умрети од срамоте и да ће он бити крив за њену смрт. Као да је срамота једино зло на свету. А сада јој је претила смрт од хладноће и влаге, Усне су му добиле ироничан израз. До-