Naša književnost

376 Књижевност

врага, па и њему није “било лако. Због осетљивог поноса можда“

теже него њој. Баш због тога није хтео на аутобус већ је потражио погодног кочијаша и сео на кола тек изван града. Да је могао најрадије би се закопао три метра дубоко у земљу. А боље и то него онај живот тамо доле, који му је сваким даном све јаче приз тискивао душу. А Тина му свира о смрти...

— Нећеш умрети, не,— злобно је прогунђао, тако гласно да се сељак на седишту раздремао и за тренутак погледао преко рамена.

Штефа због мрака није могао да опази женин непријатељски поглед, али га је наслућивао, Тина је стиснула усне као да је хтела да заплаче, али се једва уздржала. Још више се погурила, обема рукама обухватила кишобран и тужно се загледала у стење изнад пута које је као сива поворка клизило поред њих.

Човек је рукама обгрлио колена, а цигарету у уснама је премештао из једног угла у други. Киша је престала, а у ваздуху се осећала нека тежина, као да ће свакога часа почети још јаче да пљушти. Гледао је некуд преда се као да се занео у мисли и слике, које- су му се тога дана, као и свих недеља, откако је побегао од куће, рађале и понављале као У вртлогу. И да је не знам како хтео да их уклони, ништа их не би могло отстранити. Тада, у самоћи и тишини на колима као да сам самцит путује пределом, он их се чак и зажелео. Хтео је још једном да их претресе и последњи пут да извуче образложење своје неопозиве одлуке. 5

Да је био жена, он би при сећању на последњих десет недеља уздахнуо, а овако је тихо промрмљао. Окренуо се жени која је за то време сва утонула у аебе. Није спавала, ко зна шта је мислила и сваки час се трзала из нелагодног осећања, као да је воде на губилиште. Видео је њену прилику, али преко ње и кроз њу су се у њему рађале ближе и даље слике. Некад је имао слабу машту, а није имао ни времена да јој се подаје. У последње време су му се пред унутрашњим очима дочаравале истините и измишљене слике, као што су га ноћу као никад раније мучили страшни снови. Као опсењен сваког тренутка је мислио на сутрашњи дан који му никаква машта не би могла верно да оцрта. И сваки пут му се мисао устављала на сунчаној падини стеновитог брда једва за неки километар удаљеног од реке и пута. Облетала је и окруживала са свих страна дом међу дрвећем који је био његов, а који је он тако лудо одбацио као полупани комад црепа. Успомена на прошлост вијала се око кућних углова, око дрвећа, њивица и стења, Ту није било ничег нејасног, магловитог као у туђини, већ све тужно истинито и опипљиво.

Штефа је имао исте врлине и грешке, био је исто тако задрт за рад и земљу, самољубив и неповерљив као његов отац, деди прадед. Сви су се родили из исте тешке земље и из бриге за сутра. Исти једноличан живот од рођења до смрти, само понекад би се _ прилике једва за длаку промениле. Трчао је око куће само у ко-