Naša književnost

Штефа се враћа ; 377

шуљици и дерао се, затим је покаткад ишао у школу, док га отац није упрегао на рад. Једина кравица у штали, у добрим годинзма и свиња, три раштркане, неплодне њивице, стењем и џбуњем посута ливада и воћњак — ту је било хлеба само за двоје уста. Кад их је било више, — а чешће је било тако, — морао је домаћин са дрвеним ковчегом У свет, ако не би добио посла ближе у долини. Тако су сваке године путовали његов отац и дед, можда и прадед. А он је био оцу једва до рамена, кад је нашао посла у новој пилани. После мајчине смрти, кад је био порастао оцу већ изнад главе, требало је да се ожени, да тера своја кола по колосеку који су стварала поколења, а тада је избио први рат.

Зебао је, у Галицији био засут од гранате и рањен, а више него хладноћа и болест пекла га је мисао на Тину. Пред сам рат се вратила у село са посла из вароши, Сва нежна, бледа у лицу и светлих сјајних очију само је напола одговарала његовој просидби. По рововима и болничким баракама пекла га је љубомора и љубавна страст. Све што је тада доживео, лако је заборавио, али ово му није излазило из сећања. Кад се жив вратио и оженио Тивом. прилике су се такође увелико промениле. У пилани су свуда били туђи људи, а пут у њу био је затворен, ако кући Ниси заувек рекао збогом. У срцу још увек луд кго што је био, Штефа се у беди побојао за Тинину љубав, тиштало га је њено често намргођено лице. Макар како да је рио и копао земљу, увек је било више камења него плодова. За нову краву, која је ушла поред прве у шталу, морао је да пабирчи и купује сено. Фашисти су направили сто неправди, које У својој простоти и полуписмености скоро није

_ ли осећао, јело га је само сиромаштво, Оскудевајући у хлебу сто

пута је себе ухватио како пљује према касарни са туђом заставом. Из те љутње родиле су се прве грубе речи које је бацио жени у лице. Жена му их никад није опростила, закључала их је у себе. Првом приликом их је још жешће вратила њему у лице.

Али тада је њих спајало већ много више, не само заједнички рад и постеља. Изродили су четворо деце, двоје је умрло, остали су Станко и Ленка — Станко неколико година млађи од Ленке. Чинило му се да поново доживљује своју младост, кад их је гледао како се деру и трчкарају око куће, како иду са торбама у школу и расту као коров иза плота. Ленки је било тек седамнаест година кад ју је мајка послала у варош, „да не би морала ринтати целог живота“. Штефа се томе није опирао, прогутао је речи које су биле уперене на њега као пребацивање; можда ће девојка наћи срећу. Две године доцније Ленка се удала, узео ју је неки Амадај Руфино, И ЗЕ који је важио као велики господин. Тина је лудела од радости као да је она постала „велика госпођа“; тако је дизала нос да јој се Штефа у себи потсмевао и ругао. Ћеркина удаја за Италијана није му била по вољи већ због стида пред сељацима који су имали о тим стварима своје посебно мишљење. Зет му се

х

со бе

ној