Naša književnost

378 , : Књижевност

временом мало додворио речима, које су изгледале као увијене у позлаћену хартију, и малим поклонима, ма да ни он није одбијао да узме, ако је било нечег у кући.

Светлија него о кћери била му је тада мисао о сину. Још сасвим балав, једва дорастао за школу, већ је добио посао у пилани, Штефа/се сав задовољан тихо смешкао под брком. Дечак ће умети да се помогне. Дохватио је тамо где је он почео, али му се омакло. Усмериће живот опет некадашњим колосеком, поправиће кућу која се већ скоро распадала. Понекад га је само плашило што дечко није волео да говори о себи. Какве су мисли које му се крију у глави И кад би рекао неку реч кад се враћао с ноћног пута, била је дрска, тако да би се он преплашен окренуо према прозору и најрадије би га ударио по устима. Ђаво је ушао у њега, те је хтео преко границе уместо у војску и мало је требало па да га отера у карабињерску станицу. Тога Штефа није волео да се сећа. Осећао је да му дечко то никад није сасвим опростио.

Затим је дошао други рат... Штефине мисли су се изненада прекинуле. Иза окуке је изненада синула светлост, тако да је коњ застао као ослепљен. Кола су се залдрмала. Тина је праплашена погледала горе. Дојурио је амерички џип, пролетео поред њих и нестао. Само су његови фарови све даље дотицали и клизили уз брегове.

Сељак је држао затегнуте узде и неколико часова се освртао преко рамена по путу.

— Фуј! — пљунуо је. — Возе као да им се жури у пакао. Нека их ђаво носи!... Хи!

Коњ је поново повукао. Тина се згрбила, а Штефа је припалио нову цигарету. Небо је само претило, није падала киша, пут се у лаком завијутку одмакао од реке. Тамо напред жмиркала су светла као да су поређана у кривудавом реду, под њима је дремало село. Штефа се наслопио на шаргте и жмиркго у треперавој светлости, као да у њој тражи прекинуту нит својих мисли.

Дг, загим је дошао лруги рат... Ко зна шта је урадио Станко, тај штркљавко, кад му нису поверили пушку, већ га послали на Сарднинију. Томе се у себи радовао, дечко ће тако сачувати кожу. У наевном веровању, коме се сада потсмевао, мислио је и веровао да овај рат неће бити друкчији од првог. Двоје се бију око нечега, а ти, кога се то не тиче, гледај како ти ударци лете преко главе. А рат се претворио у Сатанино замешатељство, приближио се и судбоносно му преломио живот. Село је мењало господаре, за Италијанима су дошли Немци, а одмах иза његове куће почињала је партизанска територија. Његова памет није могла да иде у корак са догађајима, који су му као ударци падали на главу. Неук и увек заузет око својих личних користи, био је глув за велике речи. Ипак, желео је неку промену, која је могла да пође само на боље, не на горе, али у њу није баш веровао. У вечитом сграху да му сваког