Naša književnost

са ава а ннанвјваник и 5

Штефа се враћа Е 379

часа не изгори кућа над главом, жудео је за чврстим, утврђеним редом, па макар ко га донео. Без трунке лицемерства, срцем и заставом дочекао је крај рата и партизане.

Да је све ишло несметано својим путем, Штефа не би био ништа слабији од ма кога од својих суседа. Без великог бола жртвовао би и варљиву мисао, којој се у почетку подавао, да ће се живот наставити тамо где је са првим ратом застао, а онда се тако чудно преокренуо. Са укорењеним старим навикама уплашио би се од сваке новине, погунђао из урођене неповерљивости, а затим послушно кренуо новим колосеком. А ђаво који је умешао своје канџе хтео је друкчије. Американци, не било их, који су дошли ко зна зашто — Штефа није размишљао о томе — и неки врагови који су их пратили као сенка, из спољног света су унели немир у ту самоћу. Шаптали су, говорили, најзад надали велику вику, са бесном страшћу пљували на све што је село мало пре поздрављало и обожавало. Они ретки којима није била чиста савест, а сами од себе никад не би зуцнули, почели су да урлају са вуковима. Штефа је гледао, слушао и смешкао се испод брка, то се њега није тицало. Никад Бије ни помислио да напусти кућу и земљу, о чему су неки бунцали као у врућици.

Ту мисао је прва Тина донела у кућу и бацила је као ватру под кров. У последње време се сва најежена и тмурна враћала из села као да има нешто на души, што још не сме да каже. Најзад је обелоданила да се пола села спрема за бекство и да ће поћи и она, јер „неће да гледа како безбожници поново распињу Исуса“. Штефа јој се насмејао у лице. То о поновном распињању чинило. му се глупо и смешно. Тина, сирота луда, и у радне дане је клечала пред олтаром на очиглед људи и у својој побожности веровала свакој глупости. Све више га је мучио глас који је дошао ко зна одакле и ширио се као ватра, да Ле изгубити кућу и земљу. Његов здрав разум одупирао се да поверује, д ипак је то прионуло уз душу и није је више напуштало. У лажном застрашивању које је постепено деловало и на њега и слабило моћ расуђивања, претраживао је по блиској прошлости коју је већ упола заборавио. Немцима, који су једне ноћи упали са претњом у кућу, показао је пут У брдо. То нико сем њега није знао, ни жена која је тада отишла у варош да обиђе кћер. Сада му се изненада чинило да му нешто наговештавају чак и тако невине речи и да му прете погледи. Ко би му веровао да су се партизани са теренцем Петром из села састајали под његовим кровом. Тиме се никад није хвалио, то никад није причао ни пре ни касније. Утваре које је сам дозвао разједале су му утробу и душу из дана У дан горе од отрова. Ноћу су му кратиле сан, дању га увијале у ћутање и затварале га пред људима. Тина му је својим речима доливала уља на ватру. Помагала јој је кћер, која је тих дана долазила у госте чешће него икад раније. Мрзила је партизане пред којима је њен муж неколико недеља раније побегао и оставио је саму у вароши. „Бићете код мене, ништа вам неће недостајати, док не нађете нешто боље“, слатко је певушила. „Видиш,

ПИР УИј