Naša književnost

380 Књижевност ·

.

видиш“, понављала је Тина, као да му златан мамац тура под нос. А Штефа није рекао ни бело ни црно, ни „да“ ни „не“, мучио се у недоумици. Више него женине речи и замишљене утваре повукао га је за собом пример неких суседа. Јурнуо је у слепо лудило, које понекад, неразумљиво како и зашто, захвати гомилу.

Продао би кућу и земљу, али није било купца. Смејали су му се у лице. „Шта ћеш продати и коме Неко ће све добити џабе.“ Штефа је шкргутао ретким зубима, нешто га је подбадало да запали кров над главом. Продао је краву која му је још остала после рата, н толико дрва колико је могао у брзини да насече. Само кад помисли како му је некад било жао сваког дрвета! Са неком срџбом је све слао до ђавола. Па причало се да ће на другом месту наћи лепе, плодне земље, колико год буде хтео.

Из те дивље збрке само за часак га је тргао синовљев повратак. Станко дуго није писао, а једнога дана се довезао и неочекивано ушао у собу. Штефа му се обрадовао, као да му се с њим вратила половина младости. Колико година се већ нису видели> Дечко је међутим сазрео у човека, на његовом препланулом лицу није било више ни трага неке нежности и мекоће. Овакав му се јако допадао. Пл-шила га је нека озбиљност, скоро жалост у његовим очима, нека уздржљивост у речима кад би се с њим разговарао о свакидашњим стварима. Пред њим је избегавао и мисао на бекство кго да се из ненада отрезнио па се стиди. А то непроговорено је претећи висило у ваздуху и најзад пало"између њих као заоштрена секира. Штефа је погнуте главе слушао прекоре. Извињавао се са много речи и претеривао је у шареним бојама. До беса га је дражило кад му је син мирним речима оповргао све празне разлоге, којима је правдао своје поступке, Остала је празнина и пребацивао је самом себи. Да се Станко пре вратио, никада се неби одлучио за то. А сада није могао и није хтео натраг. Понос му није дозвољавао да пред сином призна своју грешку и пораз...

Сваки пут кад је Штефа помислио на тај сусрет, тупо би му зајечало у грудима, То је била његова најтежа успомена. Понудио је дечку кућу и све што ђе с њом остати, да га утеши, а он је одбио наследство као црвљиви орах. И оно што га је најтеже погодило: стидео се и заувек отишао из села, Није рекао ни збогом, са стазе се није још једном осврнуо према кући. Иза њега је остала празнина побијених ргзлога којој се приликом растанка придружило још осећање повезаности са том земљом. Растрзало га је на двоје и ако није хтео да попусти својим осећањима — а то, није хтео — морао је да прибегне створеној срџби. Ходао је около као запета пушка која прети да ће сваког тренутка окинути. Нешто покретних ствари је распродао, друго разбацао суседима као обесни пијаница. „Куд би иначе с том крнтијомр>“ говориле су жена и кћи. Да. Да. При растанку је лајао на оне који су се последњег дана предомислили и нису отишли. Било их је свега тројица са својим породицама, он и два суседа... У