Naša književnost

%

Штефа се враћа > 381

Поред пута су се појавиле куће, у две или три је још горела светлост. Из крчме са великим натписом долазио је мукли шум и испрекидане речи... Неко је стално изнова покушавао да запева, а тек што би подигао глас, већ би се прекидао и падао у празнину.

Коњ је скренуо с пута пред крчму, где се зауставио као и обично. Сељак је зачкиљио преко левог рамена:

— Да ли сте жедни2 — питао је.

— Не, — одговори Штефа. — Боље да пођемо даље. Нешто ћу већ додати за пиће. у

— Није то у питању, — рекао је кочијаш зловољно и ошинуо коња.

Уствари је Штефу мучила жеђ тако да му се лепило у грлу. Можда би и Тина, која је већ на последњем делу пута склапала руке и шапатом се молила богу, примила чашу вина. Да тога није било, најрадије би се опио да угуши свако сећање на душевно пијанство од пре неколико недеља. И на отрежњење које је ускоро дошло и које је било горчије од пијаног лудила.

Није га чекала нова, плодна земља коју су тако на сва уста сбећавали. Па то Штефа није сасвим ни веровао, а сад га је вређало што су хтели да га поведу као дете. Каква земља2 Суседе који су дошли с њим, бацили су у логор, где се свађају са бегунцима из Истре. А Штефа се осећао у господском стану своје кћери као у тамници. Ако се појавио у кухињи или ходнику, свуда је сметао. Пелога дана од јутра до мргка није могао да беспосличи по улипама, Навикнут на рад и бриге најтеже му је било да не ради. Стидео се да седи по ћошковима са рукама у крилу или са цигаретом у устима. А то му је било мучно и због мисли, које су се стално враћале, иако их је тако бесно гонио. Е

Зет, који га је испрва примио слатким речима, почео је постепено да га гледа некако хладно и с висине као бескућника. И кћи, која је са Тином од јутра до вечери нешто шушкала, била је према њему хладнија него раније. Осећао је да је од тренутка када је ступио У тај свет, био заборављен и сувишан. Вређало га је што су за столом сви троје — зет, жена и кћер говорили језиком који није добро разумео. А разумео је да падају речи које је пре бекства већ сто пута чуо, само што су ове биле много жучније и теже. Из туђих уста су га горе погађале него код куће; у њему се будио народни понос, осећао селпонижен и увређен. У њему је подрхтавало као онога дана када је ишао да се пријави и кад му је на прву реч долетела увреда као одговор. Такав ће бити његов пут до смрти. И Амадај га је понекад погледао, као да му очима пребацује словеначко порекло. Из дана у дан се са Ленком понашао као да Тина и он живе од њихове милости. МИ на женине речи „да неће џабе јести“, сто пута је отварао новчаник и из њега извукао новчаницу. Једном је разумео да су споменули логор и Аргентину. Логорг Није заборавио Шкодника, суседа, кога је онога дана срео у вароши. Сав мрачан је зурио у чашу вина, шкргутао зубима, на свако питање само тихо опсовао. То му је више казало него хиљаду речи.

а Књижевнсст

о хана