Naša književnost

382 Књижевност

,

Да ли их терају из куће» Погледао је зета и кћер, који су били непрозирни, затим жену, која је зурила у тањир. Њено владање му је јачало сумњу. Па разуме. Згадило му се и јело и све, тако да је устао и отишао из собе.

Тога дана се у њему преломило. После тога је у неке ноћи до јутра отворених очију пиљио у таваницу. Из жеље и чежње које није могао да отстрани, из околности против којих није имао снаге да се бори, родила му се одлука да се врати кући. Сваким даном јаче га је гризла исто тако претећа као и безизлазна мисао на сутрашњи дан. Пред собом је видео дуг пут вређања и понижења до смрти. Плашила га је само помисао да је приликом одласка оставио висок плот иза себе. Није му стало до срамоте и потсмеха, та у животу је поднео већ горе ствари. Гризла га је бојазан од презирања и хајке због непромишљених речи и бекства. Из те неприлике, која би му ноћи измамила по неки уздах, спасао га је рзаговор са познаником из села. Петар, некадашњи терензц с којим нијг био ни добар пријатељ а ни непријатељ и са којим се ни погледима никад није потсећао на састанке у његовој кући. Кад су се растали, остале су речи: „..кућа те чека... Али да не буде прекасно...“ — као сунчани зраци у ваздуху. Веровао им је и слабо неповерење потиснуо дубоко у себе. Од бурних осећања подрхтавало му је тело, насмејао би се целом свету у лице, пред Ленком и Амадејом је обесно лупио по столу. Они су се ћутке чудили тајанственом осмеху на његовом лицу.

Те ноћи ни жена није спавала, дуго су шапатом страсно р=зговарали. Тина“ 6е чудила, одвраћала, претила, ломила руке, уздисала и лила сузе. Али Штефа је био као камен, чврст и неумољив. Нека остане ако хоће, рекао је, а он иде. Па и остаће, рекла је, то иначе не би могла да преживи... А тога дана се заједно с њим искрала из куће, када ћерка и зет нису били у њој, да им не би морали одговарати. И сада се возе кући. Сваки са друкчијим осећањима, Штефа је осећао да је Тина само наизглед попустила.

Штефа је напето погледао у брег изнад пута. Лак, једва приметан осмех прелетео му је преко лица. Појавила се напола срушена кућа без крова. Затим густа група дрвећа са голим, метластим гранама. Најзад кланац који се показао у слабој светлости, а затим опет утонуо у мрак. 3

— Хеј! — повикао је кочијашу. — Ту зауставите! Да ли чујетег Ми смо стигли.

Кочијаш је повукао узде.

— Већ» — зачудио се. — Мислио сам да вас одвезем У село.

— Не, хвала! Ту, кланцем, ближе нам је.

— Како хоћете.

Сељак је стењући сишао с кола. Његова велика сенка аветињски се преломила преко пута.

Таљиге су полако отишле даље, Њихова слаба светлост утонула је иза окуке. Штефа и Тина су као изгубљени усред ноћи још увек стајали поред пута. Обоје укрућени од хладноће и неудоб-