Naša književnost

Штефа се враћа

пог седења, занели су се при првом кораку. Чекали су да им крв живље заструји жилама. Тина се освртала некуд преко пута према реци и није погледгла мужа. А Штефа је трљао руке, немирно тапкао с ноге на ногу и освртао се као у страху да их неко не види.

Почела је поново да пада киша у ситним, гушћим млазевима него раније. Од села које је лежало иза обронка под слабом светлошћу, приближавао се круг светлости. Неко је долазио на точку кривудајући као да се неодлучно њише између ивице и пута.

— Хајдемо! — рекао је Штефа и зграбио два ковчега.

Тина је ћутећи узела трећи ковчег и торбу и с тешком муком се усправила. Кренули су по кланцу, који се стрмо успињао час између плотова и зидова, час на отвореном пољу. Са собом су носили скоро све покретне ствари, само нешто крпа и старудије остало је још у вароши. Пре не би стало на четворо кола, а сада су носили у четири руке. А и то је било претешко за њихове снаге.

Штефа се упркос киши знојио под бременом, које га је вукло к земљи. У мислима је тај час упоређивао са даном одласка. Тада је упркос зими сијало тако лепо сунце и позлаћивало голе брегове да је изгледало: сад, сад, пред очима ће избити зеленило из земље. Па ипак као да онда то није видео и тек сада се тога сетио. Одлазио је с неком неоснованом мржњом, тако да му је цео свет изгледао црн. Кад не би било те неправедне љутње, никада не би могао отићи. Ако би му дозволио разум, срце му не би. Силом је сузбијао осећања, која су га макар мало везивала за домаћинство и прошлост. Само их је заваргло, али није могло да их утре. У току ових недеља она су опет оживела, а скривао их је и од себе, као да се стиди сваке нежности. И тада, при погледу на село под брегом и при помисли да у близини стоји у мрак увијена његова кућа, чудно му се узбуркало у срцу... Шта осећа Тина> Шта мисли2

На кланцу, тамо где се од њега одваја стаза према кући, (ву стила је бреме на земљу, као да је сустала. Са уздахом је села на ковчег и руком прешла преко лица.

— О, боже мој, — зајечала је више од неког унутрашњег немира него од умора,

И Штефа је спустио ковчег на земљу. Да се мало одморе. Да је био сам, отишао би право у кућу, па макар носио гору на плећима. Није сео. Стојећи је обрисао знојаво чело мокрим дланом. Осврнуо се према глиновитој, каменом посутој стази, где је почињао његов свет. Још неких двеста корака стрмог пута. Кланац је такође окуком водио до куће и даље, али кад су ишли пешке, увек су употребљавали само стазу.

Погледао је жену која се напола сакрила под кишобран и десном руком гладила ресе на марами. У том тренутку му је тешко падала усамљеност, волео би с неким да проговори. Барем реч. рутао је из бојгзни да се његове мисли оштрије него икад раније не сударе са Тининим. Обоје су мислили на дом и на повратак, па