Naša književnost

384 5 Књижевност

ипак је свако био у свом свету. Да би се нечим забавио, Штефа се освртао на тамне гребене врхова који су се једва издвајали од облачног неба.

Опет је престала киша. Тина је затворила кишобран и ослонила се на њега. Наслонила је чело на руке и тако стајала, као да је без воље и моћи. Муж се скоро сажалио.

— Само још неколико корачаји, — рекао је скоро нежним гласом.

Појавила се кућа међу голим дрвећем, на једном делу косо положеног земљишта. На северној страни је била штала, а на јужној стан — све у истој, развученој згради. Мали прозори личили су на тамне очи које вребају из таме.

При погледу на свој стари дом, нехотице су убрзали кораке. И Тина, каз да су је изненада притисле успомене. Или је хтела што пре да са лиши терета. Врата су била само притворена, јер је Штефа скинуо и продао не само браву, већ и унутрашњу резу. Гурнуо их је, тако да су се сама шкрипећи отворила и лупила о зид.

Спустили су ковчеге на под у ходнику и напипали врата од кухиње, која је у исто време била соба. И ова су се при ударцу отворила сама, као што би се отворила свакоме ко би дошао ма откуда. Из одаје је заструјала хладноћа и мирис на плесан и напуштеност. Нешто је ситно протрчало по поду и ућутало. Миш, кога су изненадили и који је преплашен побегао. Е

Штефа је као укопан застао за вратима и очима лутао по простору. За леђима је осећао жену како му зури преко рамена и тешко дише. Прозори су се само нејасно назирали, није било светлости ни толико да би се видео прст пред носом. Кроз полупана стакла струјала је промаја и залупила врата.

— Немаш ли-код себе какву свећу — упита је.

— У торби су. Запали!

Тинин глас се променио као да се плашила оне напуштености и мрака. Штефа је потражио шибицу, ушли су у ходник и ишчепркали свећу са дна торбе. Припалио ју је и метнуо на црвоточни сто у соби.

Свећа, која се лелујала на прсмаји, бацала је само врло мало слабе светлости по зидовима. У њој су оживљавале и кривиле се зветињске сенке. Осим пустог огњишта, црвоточног стола и две притврђене клупе у буџаку није било ничег на чему би могао д: застане поглед. Штефа би при одласку продао и сто да је хтео неко од суседа да га купи. Хтео је да одвоји и обе клупе и да их исцепа на комаде, али се У последњем тренутку предомислио. Већина стакала у прозорима била су полупана. Кад је одлазила Тина је са наслађивањем скупила камење и као неки мангуп гађала стакло тако да је оно прштало. Онда је Штефа из задртости то посматрао с осмехом, а сада га је при сгћању на то обузео стид.

Узео је свећу и осветлис у остави. Гомила смећа, крпа и старудија без вредности, као дл су ту логоровали цигани и баш с2л отишли. Сетио се многих слатких и тешких тренутака, смеха, узда-