Naša književnost

Штефа се враћа Е 385

ха и речи, који су некад везивали срце са овим зидовима. Као да је све то било погажено и оскрнављено, а да није био свестан када. Само у углу је још висила старинска икона непознатог свеца, који је тужно гледао из оквира. Само зашто је Тина није спасла од безбожника2 Насмехнуо се при тој ироничној помисли, ма да му тога тренутка није било до смеха.

Вратио се и метнуо свећу опет на сто. Тина је за то време села на клупу, подлактила се и положила лице на длан. Испод ока је напето и испитујуће погледала мужа који је застао при огњишту и припалио цигарету да се умири.

Био је узбуђен до последње нити тела и то дна душе. Поглед, на напуштеност и разарање дубоко га је потресао. Таква је, дакле, кућа коју напусте људи Замишљао је, али ниједна, па ма како жива замисао, не би му могла насликати праву слику. И тада, у вароши, упркос нејасним осећањима, пакосно се смејао при тој помисли. Сада када је кућа била његова, горко га је заболело. Није могуће да ју је овакву напустио. Незнанци су му је опустошили. Чак и мрље од отпалог малтера изгледале су му нове, и црни слој чађи изнад огњишта. Да је наишао на кућу какву је познавао целог живота и каква му се приказивала у мислима, од радости би се расплакао. А у овој пустоши остајао је као изгубљен. Са тим зидовима није могао да нађе унутрашње везе.

Пошао је, ходао по соби дугим корацима од зида до зида. Наишао је на камен, љутито га је гурнуо, тако да је треснуо о врата. То не би, рекао гласно, а Није могао од себе да крије своју двоумицу. Да опет оде» Куда» У тупоглавом пијанству као будала је проћердао и разбацго све што су поколења стварала. У џепу му је остало једва толико пара да купи нову кравицу и оно најпотребније. Све друго до последњег ексера морао би стегнутих зуба поново с муком да заради.

Ходао је као да се без вере увија у сопствене мисли и у горко осећање кривице... При сваком окрету испод ока је оштро погледао жену која га је тражила очима. Изгледало је да би волела да проговори, А још би више волела да~он каже прву реч. А Штефа се бојао да ће свака груба реч — јер само грубе речи су му биле на језику — повећати ову сиромаштину. Тина је брзо нагонски погодила шта се дешава у њему. Без речи и гласа говориле су њене очи: „Видиш куд си ме довео...“ Само да би га још више поколебала. А из његових зеница је севало: „Гледај шта си направила, јер ниси хтела да гледаш како ће Исуса поново распети. Сад се обоје распињемо и ти и ја.

Стресао се као да гони осећање несреће и злобу који су му горки наваљивали на језик. Ако он и жена буду хтели да живе заједно, неће смети једно другом пребацивањима да загорчавају дане... Стао је до прозора и загледао се у ноћ. Доле по путу јездила су два млаза светлости и јурила се према Горици. Пратио их је очима. А за погледом је ишла мисао брже него прамени светлости,