Naša književnost

386 Књижевност

залутала у варошке улице и у живот последњих недеља. Као тешка поплава подигло се у њему сећање и прљавштином му залило срце и душу. Усправио се као да се тог тренутка није уравнотежила само његова унутрашњост већ и тело. Никад више! Пре у гроб! Па макар упркос жени и целом свету. Та није погорео. Зидови су празни. Али има кров над главом.

Ћутећи је узео свећу и нагло изишао на врата Жену која се до дна ужаснула због поновног осмеха на његовом лицу, оставио је у мраку. Заштићујући пламен шаком, обишао је око ћошка ч ушао у шталу, Била је празна; тамо су стајале само јасле, на поду поред зида“лежале су поломљене виле. Зидови су били презасићени оштрим мирисом, који је у њему побуђивао већу присност него соба.

ЈУ штали, где је још увек мирисало на сено, лежале су поломљене грабуље, покидана корпа и половина поломљених кола. М углу је стајао расушен, напола распаднут чабар. Штефа се освртао по поду, по даскама кроз чије пукотине је гледала ноћ. Све је онако како је оставио. Поред задњег зида било је нешто расуте сламе, по њој се вукао поцелан покривач.

Свећу је за тренутак метнуо на под, зграбио у нарамак сву

сламу и савио је под пазухо. С њом је ушао у собу и бацио је иза,

врата оставе.

— Намести, да легнемо! — рекао је мирним, чврстим гласом, као човек који зна шта ради и не трпи приговора.

Жена, која се цело време није макнула, тада је устала и забезекнуто гледала мужа као да не може да вепује. Да ли је добро чулар Израз на мужевљевом лицу јој је то немо, али одлучно потврђивао. Смркла се и искривила лице, опет села и заплакала отегнутим високим гласом.

"— Ја ту нећу живети, — закукала је од разочарења. — Па видиш да није могуће. Ти, како хоћеш, а ја не могу.

Пошто је тачно погодила мужевљево тренутно двоумљење, чврсто је веровала да ће се одлучити з2а поновно бекство. Без њених речи — тако је мислила — погнуће главу међу рамена и изићи из куће. Овај пут заувек. А сад је тера да спава на снопу сламе, скоро на голом поду. М сутра» ИМ прекосутргр Ко ће подносити подругљеве речи и поглеле2 А преко свега тога је пружила своја црна крила мисао на још гору беду, него што ју је трпела целог живота. Е

Штефа ју је гледао мирним, хладним погледом. Није био зачуђен, па то је могао очекивати. Из њених речи и плача погодио је сва њена осећања и мисли. Разумео је и више. Очајним плачем хоће да га одврати, као што га је одвратила већ више пута у животу. Али није више дао да га сломи. Савлађивала га је љутња и грчевито му састављала вилице, ~

— Ћути! — викнуо је и, уздигнуте руке, претећи крочио према њој. — Ућути иначе... и

| | | | | 3