Naša književnost

Штефа се враља К 387

Тина је скочила, заћугала и оштрим погледом му се изазивачки унела у зенице. — Шта, иначе» — отровно је сикнула. — Шта2 Удари, ако смеш! Мужу се рука сама од себе подигла и пала на женино лице. За тренутак су обоје, он и Тина, као запрепашћени пиљили једно

"у друго. Затим је жена страховито крикнула и усто сипала непро-

мишљене речи. Штефа је услед стида због ударца, због жениног крика и претњи да неће више живети с њим, да ће побећи и да је неће више видети, нагло прешао преко прага и залупио вратима за собом.

Скоро је трчао по стази која је водила у кланац и дубоко удисао ваздух. Није направио ни сто корачаји, кад је изненада застао и замислио се. Куда иде» Осврнуо се према кући и ослушнуо. Крик који га је дотле пратио као сенка, утишао се. Заиста куда жури» Зашто се понаша као непромишљено детег Да се то догодило некад раније, отишао би у крчму и опио се. Али ове вечери неће се још излагати потсмеху. Није му се враћало одмах кући. Макар како био надувен и љут у лицу, у жениним очима би испао покајни грешник. —

Сео је на ниску стену изнад стазе. Ставио је руке на колена, која су му у том положају достизала скоро до браде. Тражио је по џеповима цигарете, али их није нашао, заборавио их је у одаји. Да би се нечим забавио и одвратио мисли које су му долазиле, загледао се у покрајину под собом. Одоздо је струјао онај нарочити мирис којим после кише одише пролећна земља. Штефи се чинио тако познат, тако домаћи, да му је као опојно пиће улазио у крв. Доле је шумела река, која је са широким прудом личила на сив кроз ноћ развучен појас. И овај шум му је био тако близак као јецање зидног сата. У ноћима кад није спавао, волео је да га ослушкује. Миловао му је уво и уљуљкивао га у сан.

Село под брегом су као на длановима подизале из мрака сијалице поред пута и испред кућа. Светлело се по неко прочеље кућа са прозорима који су дремали. Из једне куће усиљено је преко радиз брујала туђа, нескладна музика... Над селом, поред саме воде, светлио се низ светиљака. Тамо су се пилана и мали слап већ годинама такмичили ко ће кога надјачати гласом. За њу га је везивала успомена на младост и на сина. Тај дечко! На њега је мислио са помешаним горким и слатким осећањима. По неки суд о људима и догађајима који је пре неколико недеља однео са собом, у многочему се ублажио. У срцу је већ одавно опозвао речи које је у љутњи добацио сину да неће више да га ВИДИ...

Са сина су му мисли скочиле на Тину. Шта ради» Осврнуо се према кући на којој је у прозорима треперила једва приметна мутна светлост. Тина се спустила у неки мрачан угао, тамо се љути и кује планове, Или склапа руке и моли се богу. Поново га је обузео стид. Бргк им је донео доста грубих речи, али никад је није