Naša književnost

Пој ш .#" Пра ви У те а пара И и а у пун пој ин | 5

у

'

388 Књижеввост

ударио, само двапут је над њом, замахнуо руком. Зашто га својом лудом памећу тера у понорг Више због ударца који је изазвала, него због њене луде памети био је љут на њу тако да је сав позеленео. 5

Трудио се да се оправда бар пред самим собом. Па то се морало догодити, јер није помогла трезвена реч. Неће више дозволити да га ма ко води из ћорсокака у ћорсокак, ни сопствено страховање. Искуства која му је живот коцем забио у главу, неће му нико више избити. Нека га Тина само сматра за грубијана, нека га обасипа псовкама, нека разгласи да ју је ударио по целом селу и околини. И, ако и испуни претњу и заиста му побегне, остаће сам у кући. ;

Ова одлука била је чудновато умирујућа, па ипак га није потпуно утешила. Самовање не би било никакав живот, а он је хтео да живи. Ма да се млада крв у њему стишала, баш у тим годинама је живо осећао како је повезан са Тином... А сваку мисао тога дана и још далеко уназад пратио је слаб припев бриге за сутрашњи дан. Узалуд га је потискивао у позадину. Једноставна мудрост: доћи ће, што ће доћи — са својом вером у божју вољу није могла више да га утеши.

ЈЂутито је замахнуо руком преко лица, као да тера овакву мисао. У селу су избијали сати. Али се тек освестио кад је одбрујао последњи ударац. Колико ли је дуго седео2 За то време је пирнуо ветрић, облаци су се раздвојили, указао се широк појас плаветнила и на њему звезде. Покрајина је све више и више бледела, као да се растапа мрак. Иза гребена се издигла половина месеца. По долини и ло обема падинама разлила се његова светлост. У њој се као осенчена слика одражавало џбуње, дрвеће, стене, њивице и делови ливада све до врха, где се у једно сливало тамно шибље. а

Штефа се дигао и полако ишао навише стазом. Руке је држао у џепу капута и освртао се унаоколо као да први пут ступа у потпуно нов живот, Па ипак је то била позната земља коју је пре заклањала тама а коју је месечина изненада открила очима. Стотинама пута ју је гледао и ценио само кроз уску призму својих користи, тада ју је први пут схватао срцем. Нешто чудно му се покренуло у грудима, као да се из њега пролама сув плач без суза, тако да је застао: Шта му је» Па ипак не! Да би отерао нежни излив, коме понекад подлегну и најтврђи људи, из сећања на последње недеље, неколико пута је задрто поновио као да се прекорева: „Будала! Будала! Таква будала!“

Измучен, као изгубљен, чудећи се сам себи, гледао је неко Г време преда осе, а затим се осврнуо према кући. У прозорима није било више мутне светлости. Да ли је Тина најзад заиста побегла» Та мисао га је тако немило ујела да су му ноге добиле крила и скоро је плануо кроз врата. Тине није било. А на огњишту је го-

3