Naša književnost

Штефа се враћа

рела скромна ватрица и кроз гвоздена вратанца сипала уске праменсве на под. Једва чујна песма пламена и светлост дочаравали су нешто топлоте и присности међу зидове.

Штефа је припалио свећу и осветлио оставу. Тина је лежала на слами, која је била распрострта у углу. Покрила се танким покривачем који је донела са собом. Није спавала а није се ни покренула кад је ушао, лицем је била окренута некуд према прозеру. Лежала је на ивици, за њега је оставила место поред зида.

— У лончићу на огњишту је чај... Хлеб је на столу... друго немам, — рекла“је полако, искиданим речима, измученим гласом.

Још је ту, помислио је Штефа. Није га оставила. Био је захвалан. Није му опростила, то је знао, добро ју је познавао, повукла се У себе и ма да му можда никад неће пребацити, неће заборавити до смрти. Али није се одвајала од њега, радије се предала.

Када је легао поред ње, чинило му се да мора нешто да каже. Доста је мозгао у себи да нађе погодну реч.

— Треба писати Станку, — рекао је. — Никако се не јавља, Негде ћу већ пронаћи његову адресу.

Тина је дуго ћутала, као да размишља. — Мислиш ли да ће се вратити» — најзад се јавила.

— Мислим. Па ако се и не врати... Та наш је, зар нег Нећемо се гложити као вукови.

— Па да, па да. Пиши му!

Штефа није веровао да ће се син икад вратити. Можда на који дан у госте, Друкчији него он, Штефа, његов отац и дед, ићи ће својим путем. Осећао је да се свет око њега мења и да је немогуће томе се одупрети. Сав утонуо у стари колосек генерација, то није могао разумети. Ко зна, можда ће једном разумети. Сад је само разумео да има опет чврсто тле под ногама. И — чега је нејасно дио свестан, а не би знао да изрази — да је први пут срцем осетио домовину.

Франце Бевк