Naša književnost

Тетеов „Вертер“

дражавало се Вертеру. Пет година по првом издању, „Вертер“ је већ тако познат да чак и кинеско сликарство на свили узима болну историју младога човека за своје теме.

На чему је била заснована та слава2

И раније је у литератури и животу било класичних љубавних парова који су побуђивали сузе и уздахе код читалаца. Абеларова трагична судбина због Хелојзе, Дантеова неуслишена чежња за Беатричом, Петраркини уздаси за Лауром, одјекују у срцима младих заљубљеника. Успех романа о Вертеру лежао је у чињеници што је у њему садржано више од самог спољног трагичног тока те љубави, што је продирао, дубоко и критички, у једну друштвену стварност пуну ускости, ситничавости, малограђанског живота, која је убијгла људе ствараоце, дубоко осећајне и генијалне, Тајанствени интензитет те књиге је истовремено и озбиљност са којом се осећање, истинитост и природност супротстављају лакомисленом, извештаченом и намирисаном свету барока на заласку. То су противуречности једног још сталешко-феудалног друштва, у коме младо грађанство, у предвечерје Француске револуције, уздиже свој глас. Вертерови јади, његово бекство у свет осећања и његова пропаст, нису само протест против властите индивидуалне судбине, већ истовремено и протест новог грађанскореволуционарног осећања. Тако су савременици то осетили, Тако је то и сам Гете осетио. У свом аутобиографском делу „Из мог живота — песништво и истина“ Гете пише: „Дејство те књижице било је велико, управо огромно, и то у првом реду због тога што је дошла у право време. Јер, као што је потребна мала искра да изазове експлозију џиновске мине, тако је и експлозија до које је у пу-

блици дошло била тако снажна, јер се млади свет већ сам био поткопа0...“

А на једној страни исте књиге Гете пише о свом времену; „..у једном таквом елементу, код такве околине, код аматерства и студија те врсте, бичеван незадовољеним страстима, из спољашњости не побуђиван ни на какве значајније радње, са јединим изгледом на принудност прикривања у тегобном грађанском животу без духа, човек се привикавао у зловољној разузданости на мисао, да живот, када му већ ништа друго не остаје, по својој вољи може оставити, и тиме се принудно одржавао изнад ругоба и досада дана. То осећање било је тако опште, да је баш због тога Вертер извршио тако велики утицај, јер је на све ударио и душу једног болесног младалачког безумља јавно и разумљиво приказао... („Пасништво и истина“, 13-та књига).

Тај исказ песников јасно показује да код Вертера бекство из живота није толико било бекство из несрећне љубави колико бекство из мизерије бедног и малограђанског живота. Гетеова природа, пуна живота и животно позитивна, нема у себи никакве склоности ка бекству, пасивности и самозатирању: „Нешто неприродно је У томе да се човек отргне од самога себе, не само себи нашкоди,