Naša književnost

392 | Књижевност

већ се и уништи“, каже Гете у својој животној исповести. Али то је његов суд након унутарњих борби. У жездесет и трећој години писао је Целтеру: „Добро знам колико ме је одлука и напора стало да се онда отргнем од таласа смрти.“ Али — тако каже Гете „најзад сам исмејао самога себе, одбацио све хипохондриске гримасе и одлучио се да живим. Али, да бих то могао ведро учинити, морао сам обавити један песнички задатак, у коме би било речи о свему што сам осећао, мислио и маштао у односу на то важно поглавље...“ То је језгровита реченица. У њој се налази кључ Гетеове душе: рад, стваралачко деловање претстављало је његов пут надвлађивања. У том Вертеру већ је Фауст садржан: Вертер Фауст — Гете једно су.

Немачку из доба Гетеовог деловања окарактерисао је Фридрих Енгелс у октобру 1845, у свом првом писму уреднику „Мог ћегп Сјаг“-а, следећим речима: „Стара Немачка била је у то време позната под именом Светог римског царства немачке народности и састојала се из богзна колико малих државица, краљевина, изборних кнежевина, војводстава, кнежевина, грофовија, господстава и слободних царских градова. Цела земља није била друго до трулећа маса у одвратном распадању. Нико“ се није осећао добро. Занатство, трговина, индустрија и пољопривреда земље били су безначајни; сељаци, занатлије и мануфактуристи трпели су двострук притисак: притисак владе која им је пила крв и притисак лоших послова; племство и кнежеви увидели су да и поред крајњег исцрпљивања потчињених не могу да постигну оно повећање прихода које би покривало њихове све веће издатке; све је било наопако и опште мртвило овладало је целом земљом. Није било просвете, никаквих средстава да се делује на свест маса, није било слободне штампе, није било духа заједнице нити шире трговине са другим земљама — свуда просташтво и себичност, цео народ био је пун подлог, ропског, презреног ћифтинског духа. Све је било овештало, све у расулу и склоно скором паду, па ни најмање наде на бољитак није било, чак ни толико снаге у народу да се уклоне трунуће лешине преживелих установа.

Једину наду да побољшање може доћи уливала је књижевност земље. То политички и друштвено једно столеће било је у исти мах и велико столеће немачке књижевности. Око 1750 године родили су се сви велики духови Немачке: песници Гете и Шилер, филозофи Кант и Фихте, а једва двадесет година касније последњи велики немачки метафизичар Хегел. Свако истакнуто дело тога доба одише духом изазова и револта против читавог немачког друштва какво је тада било...“

Кроз призму те друштвене стварности мора бити објашњено дело младог Гетеа. То је она периода, позната у немачкој књижев=