Naša književnost

Ре Мр Ре ви НА тЕ аи у

394 | Књижевност

осећа конфликте савести: Лота му не даје никакву наду. Мада је осећала симпатије за младог, лепог и пуног духа Гетеа, далеко је од помисли да мирно-грађански животни круг своје породице узбурка авантуристичком екскурзијом једне такве љубави. Гете ост:вља Вецлар, без опроштаја. То осе догодило 11 септембра 1772. Тридесетог октобра убио се Јерусалем у Вецлару, по свој прилици због несрећне љубави према једној младој дами, супрузи једног секретара посланства, Гете је потресен и истражује све појединости тог самоубиства.

У „Песништву и истини“, Гете говори о томе: „Изненада сам примио вест о тој смрти. А непосредно после општих гласина, и најтачнији и најисцрпнији опис целог случаја, и, у том тренутку, био је нађен план за Вертера. Целина се сливала са свих страна и постајала таква маса, слична води у суду, на тачки смрзавања, када се при најмањем потресу намах претвара у лед.“

Ти доживљаји чинили су скелет његове књиге. Гете је употребио појединачно да га уздигне до општег, да из патњи и смрти једне изоловане судбине створи апотеозу ослобођеним осећањима и природи. Он сам описује методу свог стварања: „Оно начело, да моју унутарњу природу задржавам према њеним особеностима «= спољну да оставим да на мене делује према њеним особинама, гонило ме је нарочитом елементу, у коме је „Вертер“ замишљен и написан. Тежио сам да се душевно ослободим од свег страног, да спољно посматрам са љубављу и да сва бића, од људског па наниже докле се само може допрети, оставим да на мене делују. Тиме је настало чудесно сродство са појединим предметима у природи и срдачан сазвук, склад у целини, тако да ме је свака промена, било места и предела, или доба дана и годишњих доба, најприсније дирала. Сликарски поглед придруживао се песничком, лепи пољски предео, оживљен радосном реком, појачавсо је моју склоност ка усамљености и повољно утицао на моја тиха расматрања, упућена на све стране...“ („Песништво и истина“, 12-та књига).

ж ж

Вертер, пун осећања и одушевљења, отишао је од куће. Једна девојка, чијој се сестри: дивио, била се у њега заљубила. Он се осећа кривим, јер то није спречио. Оптужује себе што тежи немогућем, савршеном, и не уме наћи задовољство у свакодневном, непосредном. Сликар је, али жали што лепоту природе не уме изразити снако како је осећа; „Када би могао хартији да удахнеш све што у теби тако пуним и врелим животом живи — тако да то постане огледало твоје душе...“

Литература му није потребна: „Та срце ово већ довољно кипи и само од себе...“ Тражи народ: „ЈБуди 'од извесног друштвеног реда увек ће се држати на хладном отстојању од простога народа,