Naša književnost

Гетеов „Вертер“_ 395

они као да верују да би приближсвањем нешто изгубили...“ Услед тога ситни људи из места осећају мало поверења и верују да грађани терају шегу с њима... ~

А сада Гете прелази на фабулу: „Направио сам свакојака познанства, али друштво“ (пријатеље) „још нашао нисам...“ Говори онда о људима који не знају шта би са својом слободом: „Тај људски род, много му то некако једнолично дође. Већина проведе у раду претежни део времена свог, само да би живети могла, а оно мале слободе што им још пресстане, толико их плаши, да прибегавају свим могућим средствима само да га се отресу..“ Али ваљан и добар човек је управитељ добара, искрен, срдачан, нарочито у кругу своје породице: „Веле да је права милина душевна видети га у кругу његове деце.“ И тако изводи на сцену најважније фигуре романа: управитеља, Лоту и њену браћу и сестре. „Нарочито се много истиче најстарија његова кћи.“

Вертер је упознао Лоту, скоро случајно, у кругу њене породице. Али једна пријатељица упозорава: не заљубљујте се, већ је верена! Срце то не слуша. Она му се чини лепшом, финијом, осећајнијом, од свих других жена на светковини. Прва игра — прва приближења. Интересује се за исте ствари и све што Лота каже свиђа се Вертеру. Када говори о литератури, налази да је исправно и истинито: „А најмилији ми је онај списатељ у коме ја изнова налазим свој рођени свет; списатељ код кога се све збива као и око мене.“

Вертер је намах опчињен њеном љупкошћу, Играју — алиу игри се дисонанца већ тихо уплиће Једна присутна жена изговара име Лотиног вереника. Бура избија. Лота је увиђавна, мудра и храбра. Киша освежава и потсећа Лоту и Вертера на Клопштокову оду. Дирнути су до срца»

Вертер се досељује близу Лотине куће, Село које му се свиђа, носи име Валхајм (изабрани дом) са/симболичним звуком. Вертер ту налази децу, коју слика „а дометнуо нисам ништа из своје главе“. Ставља себи у задатак да се држи још само природе: „Једино је она бескрајно богата, и само она образује великог уметника...“ Уметничка правила, мисли Вертер, омогућавају, доспевање до извесног квалитета и виртуозности, искључују „неукусно“, али и гуше природна осећања. Грађанско друштво, које узима за поређење, даје образовање човеку, али му одузима првобитност. Филистер тежи реду и тачности, али нема разумевања за генијално. Када би човек своје време, своју љубав и све уредно изделио, као што то хоће филистер, био би то крај љубави и крај уметности.

Вертер посматра мајку деце коју је сликао у Валхајму и диви се саморазумљивости са којом она живи. Смирује се, када је види. Она је биће „које се у срећном кеузрују креће по уском кругу опстанка свога, па што дан, то и комад; а кад види да лишће пада, ништа му друго и на ум не долази осим: гле, иде зима.“

Преко приповести о младом сеоском слузи који љуби своју газдарицу изнад свега и чија ће судбина трагично и напоредо тећи са његовом, Вертер се враћа Лоти: толико једноставности код то-