Naša književnost

лико разума, толико доброте код толико чврстине и мир душе код истинског живота и рада, дирају га.

Вертеру је допуштено да посећује Лоту. Вереник је на путу и Вертер га потпуно заборавља. „И од тога времена (откако Лоту, познаје) сунце, месец и звезде до миле воље могу да терају свој занат, ја нити знам је ли дан или је ноћ и губи ми се свет читав око мене.“ Наступају срећни дани и седмице, Вертер је свестан да неће вечито трајати. „И нек буде од мене не знам шта, ипак се усудити нећу да кажем да нисам уживао радости, најчистије радости живожа Једно велико осећање, једно једино дивотно-велико осећање, испуњава га, Одушевљава се скромним једноставним животом, ч0веком који негује главице купуса у врту који сам обрађује. Пише свом пријатељу Вилхелму о својој љубави, за децу, о природном животу.

Лота теши оне што пате. Сви је воле. Похађа самртнике. Учествује у судбинама људи, и у Вертеровој. Само, када Лота говори о Алберту, свом веренику, Вертер се осећа усамљен и унижен, „лишен части и достојанства“.

Лота и Вертер су се зближили и постали присни. Лота је љубазна, пуна саосећања. Када је Вертер несрећан, она му што отсвира на клавиру и тада се „развеје блудња и тама душе моје, и опет слободније дишем“.

Он зна да то не може тако остати. Али без илузија не може живети. Шта је нашем срцу свет без љубави, пише. Она је Тапјегпа таглса што баца најшареније слике на Зид. Па и ако су илузије то ипак увек чини нашу срећу.

(Сада више не слика и не црта. Не успева му. Ни Лотин портрет. Онда прави њену силуету. Вертер је чврсто везан за Лоту. Одлучује се да је ређе похађа, али ту одлуку не одржава. Она му пише цедуљице, моли га за услуге, даје му ситне налоге. Он јој пише: Не посипај песком писмо (гребе, када га пољуби).

Тада долази вереник. Минула је Вертерова радост. Лута шумама, не жели да се ишта на њему примети и изиграва весељака. Али је то на силу. Лота то осећа: „Страшни сте кад сте онолико весели“. Вертер вреба тренутке када је Лота сама код куће, да би је видео. Не да би је желео одузети пријатељу. Али је се не може потпуно одрећи, Вилхелм, његов пријатељ, саветује му да се одлучи: или да девојку извојује, или да је се одрекне.

Када Вертер и Алберт, вереник, заједно шетају, говоре о Лоти. Али Вертер притом пати. Он цени Алберта као племенитог човека, али ипак...

Ту се први пут појавила идеја самоубиства: позајми Ми пиштоље, Алберт налази да је безумно убијати се, учинити крај животу. Дискутују, говоре о страстима, пороцима, о врлинама, о бег зумљу и разуму. |