Naša književnost
ЗА И МАУ а не И ен
Гетеов „Вертер“ 897
4
„А ви ту стали тако спокојно, тако без учешћа, ви наравствени људи...“, мисли Бертер, „ја сам више него једаред препио, моје страсти никада нису биле далеко од лудила, и ниједнога се од то двоје не кајем, јер сам све до мере мени својствене успео да пој|мим: зашто су и крошто од вајкада проглашавани за пијане и за луде они људи изванредни, који су остваривали све велико, и на изглед немогућно:.. Ој ви трезвени, нека вас је стид! Ој, ви: мудри, срам вас било...“ - -
Вертер се све јаче везује за децу, Лотину браћу и сестре. Прича им бајке. Али срећни дани су прошли Иако је још ту који лепи час.
Не налази више утехе у природи. Некада га је уздизала_и чинила срећним. Сада је постала дух који га мучи. „Ах, када, колико ли сам пута само, крилима ждрала који је летео изнад мене, чезнуо за обалом мора безмерног, тамо да се из пенушавог пехара бесконачности, пребујног напијем миља животнога, и само за један једини тренутак у уско скученој сили својих груди, да осетим кап од блаженства онога бића што све остварује у себи, и собом“ (Природа као симбол божанског). ;
А сада га снага природе слама: Свака шетња, примећује сада тужни Вертер, стаје инсекте живота, јер се по њима гази. „Мени срце поткопава она разједајућа сила што скривена лежи у васколикој свеприроди, која ништа и није створила што не разара и суседа свог, и себе сама.“
Вертер види у природи само „неман, што вечито прождире, вечито прежива“. и
У другој књизи „Вертера“ млади човек покушава да се снађе у једном новом животу. Упослен је код једног посланика, свакако као секретар. Посланик је ситничар, бирократ, а Вертер човек широких потеза. Не могу се сложити.
Вертер види интриге, тежњу за каријером, ситничавост и фаталне друштвене односе. „Додуше, знам ја добро, мао и сваки други — пише свом пријатељу Вилхелму — колико је потребна разлика у сталежима; колика преимућства она прибавља и мени самом; само, нека ми не стају на пут баш овде где бих могао још нешто малчице радости на овој земљи и још који среће зрачак.“ Церемонијал, укоченост, људи чије су тежње годинама уперене на то „да се прикуче прочељу стола, па макар и за једну једину столицу ближе!“
Скоро као да је унеколико заборавио Лоту и своју несрећу. Али једног дана, запао у буру, сам у брдској колиби, опет јој пише: „И ја претстављам, уз друге, на двору, боље речено са мном праве претставу као да сам марионета, па шчепам тако, покаткад, суседа за руку дрвену, и устукнем у јези.“
Тада је чуо за венчање, Али Лотину силуету још не скида са зида. Покушава да се утеши: „Заузимам, друго по реду место у Лотином срцу); а ја и хоћу и морам да га задржим.“
„Скрхан разочарењем и понижењем у једном племичком друштву, несрећан због венчања Лоте и Алберта, огорчен због тешкоћа у раду, напушта посланика, Путује у завичај и сећа'се детињства.
5 Књижевност