Naša književnost

ње Здиће 5 пи ТУ Ду = ИЕ чи а НА УЗМИ а ин 5 и > У. + а А Ре Ре >

398 Књижевност

Жели да пође у рат. Али ту мисао напушта: „Јесте, ја сам само блудећи путник, гост и дошљак на овој земљи! А зар сте ви нешто више2“ пита људе око себе.

Нигде се не може смирити. Нешто га гони назад, ка Лоти. Мисли, како би било, да је она постала његова жена. „Она, жена моја. Најмилије створење под овим сунцем да сам стегао У загрљај! жмарци ме грозом подилазе по читавом телу, Вилхелме, када је Алберт обухвати око витког стаса...“

Налази да Алберт не уме довољно да цени своју срећу. Враћа се најзад у Валхајм. Жену која га је некад тако радосно дочекивала, налази у жалости. Једно дете јој је умрло. Пријем је пун значаја: тужан, Вертер размишља шта би било када би Алберт умро и стиди се самог себе. Пролази старим путевима, али све је прошло. Осећа јесен у природи и у свом животу. Лишће је пожутело и свело. Налази младог слугу, кога прати несрећа. Избацили су га. Брат газдаричин узео је другог момка. Али он не даје газдарицу никоме. (Паралела судбина најдубље узбуђује Вертера). Јад несрећно заљубљеног.

Љубав, верност, страст налази Вертер код тог простог човека, код класе „коју ми називамо необразованом, називамо сировом. Ми, људи образовани — наопако преобразовани у ништарије!“

Све У животу везује га за Лоту. Плави фрак са жутим прсни– ком, који је носио када је Лоту познао, овештао је. Поручује исти такав.

Лота је љубазна према њему, пуна љупкости и можда и мало нечег више. Гете не каже јасно, да ли та њена љубав није само плољ његовог уображења. На једном каснијем месту стоји: први пут је њено срце закуцало јаче, када је ушао.

Историја једне мале припитомљене птичице која је седела на Лотиној руци, пољупци које је птица од њега њој преносила, испричани су дирљиво и нежно. Исечена орахова стабла испуњавају га болом, свака неправда, свака несрећа, дубоко га дира. Преосетљив је за овај свет.

Сада га више Хомер не чини срећним, већ тамни пој Осијана, лутање преко пустара, брисаних бурним ветром. Осијан који одражава осећања што у њему живе, тражећи доба прошлости: предосећање романтике, предслутња краја.

Без излаза, пун болова, осећа: „Авај, та празнина, та грозна празнина, коју осећам овде, у грудима! Често помишљам: њу да ти је само једаред, један једини пут да стегнеш на срце ово, испу'нила би се сва та празнина.“

Налази да је живот без значаја, сувишан. Слушајући један разговор о смрти и болести између Лоте и неке пријатељице, осећа пролазност, гашење и у душама ближњих људи. Жели да се никада не пробуди. А када ујутру отвори очи: Опет види сунце и јадан је. Не осећа се више као онај који је на сваком кораку нзилазио на један нови рај, који је имао срце да, пун љубави, загрли

А ј | 3 у Ре ЈЕ ЕЕМ у