Naša književnost

А А

Гетеов „Вертер“ | 399

цели свет. Један душевно оболели, кога среће, претставља му тужну слику живота: „Изађеш у поље у нади оноликој да набереш цвећа својој краљици — у по зиме — па јадикујеш после што ниси нашао ни цветка.“ И Вертер је исти такав бедник који тражи, несрећник, Полудели је некад био писар код Лотиног оца, волео је Лоту и изгубио себе. Алберт је то спокојно испричао.

Отада, песник ·-прича даље догађаје и тек ту и тамо укључује опет писма. Дотада је јунак био свестан свих догађаја. Сада се заплиће његов животни пут: нема излаза.

Вертер је застрашен. Хармонија његовог духа нарушена је. Постаје нестрпљив и неправичан. Пребацује самоме себи зато што му савест није дозволила да извојује Лоту за себе. Боји се да вије помутио однос између Алберта и Лоте, а истовремено осећа дубоку зловољу према Алберту. Односи постају напети и мучни. Вертер поштује брак као установу (као што је случај и у „Стели“, где јунак Фернандо оставља своју венчану жену, краде драгану, али ипак остаје везан за жену, напушта и драгану и налази једини излаз у смрти). Гете признаје обавезу брака, али још јаче признаје везу кроз љубав, осећање природе и душе. -

Док Вертер издаје и расипа своје снаге, Алберт живи као штедљиви просечни грађанин. Он има највеће благо, Лоту, а и не зна за то (тако мисли Вертер). Алберт није показан сам од себе, већ Вертеровим очима. Чак и у речи „Издавача читаоцу“, ГетеВертер онај је који Алберта приказује.

Круг несреће све је шири: слуга из Валхајма, млади сељак, убија из освете и бива ухапшен. Вертер, кога то дира, жели да га спасе, да му омогући бекство. Одлази на место убиства. Једноставно и сугестивно, оно је описано: „Онај праг на коме су некада суседска деца тако често играла био је крвљу попрскан. Љубав и верност, најлепша осећања људи, преобразила су се у насиље и смрт. Снажна стабла стајала су без коре, покривена сланом. Лепе живице што су се успињале по ниским зидовима црквеног дворишта биле су без лишћа, а гробови, покривени снегом; извиривали су из рупа.“ С

Вертера су ти догађаји избацили из његове „равнодушне преданости“. Обузела га жудња да спасе младог сељака. Али Лотин отац, управитељ, није се дао узбудити. Свака сигурност државе дошла би у питање, када би се заштитио један убица. Вертер брани сељака, Алберт стоји на страни управитеља.

Вертер је дубоко потиштен. Записује то. „Нема ти спаса, несрећниче! Видим добро, да нам нема спаса!“

Катастрофа унапред баца своје сенке. Вертер преживљује све ране и неуспехе свога живота. Осећа се усамљен. Зли духови га прогањају. Доба зиме је. Наступа млако време, поплава. Места која је похађао са Лотом напуштена и пуста су.

Одлучује се да остави овај свет. егово расположење оне спокојава све његове пријатеље. Лота га моли да неколико дана не долази. То га дубоко погађа. Лота му говори, говори о његођж