Naša književnost

| 1

400 Књижевност

х

вим талентима. Треба да оде од ње и да се окани (једног бића) „које га може само. жалити“. Саветује му да пође на пут, да се разоноди. Наћи ће нову љубав, а једном касније вратиће се. Оп је ожалошћен, рањен. То све су мисли које је она примила од Алберта. |

Вертер одлази кући и почиње да се писмима опрашта од Лоте и живота, „Хоћу да умрем!“ Писмо је запечаћено. Хтео је убита Алберта, Лоту и себе, а сада се, одлучио да се жртвује. Утроје не могу живети.

Лота осећа да се нешто тешко приближује. Жао јој је да Вертера изгуби. Да јој је брат! Разговарали би једно са другим, читали, свирали и пробили би се кроз живот. Једном је чак мислила да Вертера ожени једном својом пријатељицом, али га ипак није хтела дати. „Срце јој је било стегнуто а један мутни облак лежао је над њеним оком“, каже Гете.

И поред њене молбе, Вертер јој је дошао раније. Први пут, прича песник, закуцало је њено срце. Била је збуњена и несигурна. Читао јој је из Осијанових песама. Обоје су плакали од туге и саосећања са Осијановим јунацима и над властитом несрећом. Загрлио ју је снажно. Тешко јој је било отргнути се. „Нећете ма више видети“, узвикнула је и журно отишла у суседну собу „са вајпотпунијим погледом љубави“.

Вертер писмом моли Алберта за пиштоље. Хоће да крене на пут. Лота више наслућује но што зна. Али се не усуђује да са Албертом говори о оном што се одиграло и оном чега се плаши. Она пружа дечаку, кога је Вертер послао, оружје које је очистила од прашине, а пошто се устеже, Алберт погледом захтева да да. Остаје пуна немира и страха. Да није можда њено срце било дирнуто Вертеровим загрљајима2

Вертер је раније говорио да ће оставити овај свет. Али Алберт то није никада озбиљно узимао и није му веровао. Тим неверовањем утицао је и на Лоту. Али је она сада ипак у бризи. Сцена у којој Лота у руци држи цедуљу у којој је Вертер молио за оружје пуна је трагике. Судбина је неизбежива. Ћутање које је међу супружницима завладало од неког времена (у вези са Вертером) онемогућује спречавање зла. Лота сумња да би Алберт отишао Вертеру, ако би га зато замолила — он не би ништа учинио да одврати Вертера од намере. И она ћути о ономе чега се боји.

Вертер — то сада прича песник непосредно — са усхићењем узима оружје које му је сама Лота послала. „И ти, Лота, пружаш ми оруђе, ти, из чијих сам руку желео да примим смрт, и ах, сада примам... ти си дрхтала, када си ми га пружала...“

Још једном пролази цели крај и мисли, мисли. А када се вече спушта, враћа се и пише. Шаље Лоти силуету. Код липових стабала, према пољу, тамо где се завршава црквено двориште, нека га покопају. Ишао је, али се није грозио „да прихвати хладни, ужасни пехар, из кога ћу попити занос смрти...“