Naša književnost

Свадба 405.

мислити. Седам година је капетан-злопамтило носио ту увреду, а онда му се пружи прилика да се освети — Рељићеви синови били су партизани. Оглувјелог и обневидјелог старца „војвода“ Ђуришић је осудио да умре у затвору, а сад, каду „Паклу“ црно на бијелом пише да је стари Рељић командант партизанског батаљона та пресуда је добила и довољно образложење.

Па како није вјеровао у оно што пише „Пакао“, Обрадовић је некако сматрао својом дужношћу да друге увјери у то. Досађивао је људима гурајући им под нос изгужване мрљотине, а посвађао се с Рајом Неорићем који је тврдио да су „све новине — мамипаре“ и да „то лукава господа измишљају себи посао да сједе у завјетрини док се ми бијемо а узгред гледају да ожуле коју лиру од будала“.

И кад прочита број и кад напамет научи све што у њему пише, Обрадовић га је још дуго задржавао при руци и показивао кад год може, уображавајући да му то даје изглед школованог човјека а не простог жаце-пендрека каквих има на гомиле.

Међутим, без обзира на то што поднаредник Ристо Обрадовић није имао друге духовне хране, „Пакао“ се угаси из финансијских разлога. Његова лажна ватра скупо је коштала испражњену касу талијанске империје, и — сад се више ништа слично није могло наћи, све док се не појавише Мировићеви билтени у издању агитпропа Лимских четника. Биле су то јадне цедуљице, широке колико длан, од ружичасте или зелене хартије за паковање; у њима је писало како партизански јунак Сава Ковачевић нуди предају молећи милост за своје борце,а не за себе, како је неки партизански командант поубијао комесаре и прешао с јединицом на четничку страну, како је заробљена партизанска болница и у њој 900 партизанки у другом стању... Обрадовић изгуби вољу да чита те билтене, иако су били кратки, и способност да их шири, иако су за то прављени. Ускоро се показа да је имао право, јер почеше да стижу новине друге врсте; четнички бјегунци од Коњица и са Неретве — исцијепани као страшила, мршави као авети и луди од страха... И поред строге забране и смртних пријетњи, ове гласоноше испричаше, а глас по гласу стиже надалеко, да „пролетерци јуре“ Црној Гори и да „нема те силе која би их зауставила“.

Поднаредник од тога изгуби расположење, потамње у лицу, очи му побјегоше у главу, кољена попустише, Вукао се по кругу као глува кучка. Затвореници га назваше „барометар“, јер је показивао нагло опадање и показивао га очитије него ишта друго.

; Једне вечери, док је једва гмизао по ходнику затварајући ћелије редом — зачуђено застаде пред седмицом: челична пречка коју је гурнуо у шупљину сама се као жива враћала натраг. Да ли га очи варају или је то неки знак судбине» Он поново гурну штангу, а она се опет без шума врати. Тада му упаде у очи да је подмазана боље него друге и, посумњавши, он гурну руку у шупљину. Почев да извлачи набоје од косе, дуге гужве прамења, парчад гуме, хљеба, крпа и хартија — читаву гомилу ствари која је напољу за-