Naša književnost

||

406 Књижевност

узела много више простора. Док је с друге стране врата Тадија Чемеркић пуцао од јада и гласно псовао жандарског бога и жандарског лисца, Обрадовић у ходнику застаде да промисли шта ће с тим.

Овако њему увијек срећа закасни. Да је жива „Полиција“ или

бар „Жеандармеријски Гласник“ — о овоме би се надалеко чуло, слику би му донијели, медаљу и награду предали. Да су бар редовне прилике — изишло би у „Гласу Црногорца“ и било би и од

тога неке вајде... Овако, коме да пође с тим> Марковић и Анчић ће му се наругати на свој познат начин; Рајачевић ће покушати некако да то сам себи припише у заслугу, а војводе — који би се сада увјерио да је Риста Обрадовић способан да буде шеф затвора њега нема овдје, њему се то не може однијети... Разочаран, поднаредник (се одлучи за горду ћутњу, покупи и однесе на сметлиште све то ђубре које би му у другим приликама било темељ напредовања. А да је баш и био у стању да те ствари изнесе пред „војводу“ — било би друкчије него што је он замишљао. Сигурно би му Ђуришић све то набио у ноздрве — толико је у том тренутку био киван не само на партизане него и на четнике.

Били су „војводи“ дошли сузни и баксузни, црни дани у које није вјеровао.

Код Калиновика је изгубио битку и славу непобијеђеног, а њетов штапски батаљон, састављен од жандара, финанса и граничара, остао је смрвљен и искасапљен, непокопан, на снијегу пуном крви. Његове бригаде, које су се под заставом краља Петра возиле бескрајним колонама талијанских камиона, уз помамну пјесму пљачкаша и насилника; његова војска окићена реденицима, сита, пијана и махнита; његова сила, за коју су ласкавци тврдили да би извршила пробој и на Источном фронту — све се то одједном разлило у срамну руљу бјегунаца који бацају оружје, тупим ножевима и на брзину брију браде, стижу и претијечу једни друге заклињући се мајци земљи да ако их сад пусти живе, никад више неће прихватити пушку у руке.

Изгубио је све што је имао, а кривицу за то више не може да пребаци на другога. И посљедњи балави и слинови гад из Бара и Заостра, свака вашљива лопужа из Курикућа или Шекулара зна сад у чему је кључ пораза и то све мумља кроз закорглу брадурину (ако још није стигло да је скине) како су их вође опет превариле... А истина је да су их преварили и да је превара прекасно откривена. Открили су је они ријетки што су једва измакли смрти у првом јуришу код Калиновика. Модри од хладноће, укочени од страха, чађави од баруга, крвави, разбарушени и оглувјели од паљбе — они су гледали разрогаченим очима И драли се као луди:

— Нијесу ово партизани, ово су про-про... ђаволи.

Сад Ђуришић зна да је потцијенио противника и тиме заварао и себе и своје. Партизана, оних што су се прије годину дана невјешто и неповезано одупирали а много и храбро гинули при том —