Naša književnost

ППИ РА А МИ и

1 х

4 а у

ф

Кок

ка

Њ КА 3

Свадба _ Бр 407

више нема. Замијенила их је нова, продорна и страховита војска кад, како, одакле је створише» А он је својима причао да је то гладна, тифусарска руља која бјежи пред хајком и тражи пећину у којој ће умријети... .

Потучен и постиђен, уморан од јахања и мамуран од несанице, жучљив и болестан, повукао се до Шћепан-Поља и покушао да ту заустави пролетерску бујицу и да све што је изгубио надокнади својом личном храброшћу и борбом.

С друге стране су га дозивали гласови познати још од прошлог прољећа, али сад некако веселији, звучни и оштри:

— Ђе си, Павле Ђуришићу, курво талијанска! Ајде сад да се огледамо као лани!

Узео је митраљез и одазвао се, а они су га мајсторски приковали — једва је избјегао да га не заробе.

Његова баџибозлук-војска вјешто је искористила овај митраљески двобој да се што више удаљи од бојног поља. У безнадном расулу хитала је у Дробњаке с једином жељом да се поткријепи и одмори за даље бјежање. Тада сељаци из Дробњака показаше оно што су прије крили: дрвљем и ксмењем навалише на „брадатог окупгтора“ и брзо га избацише у Сињајевину. Касно је било а и немогуће да се броји колико је мртвих остало на путу и око пута те настрадале бјегунце Ђуришић није ни жалио. -

Али га тада погоди још једно непријатно изненађење: командант Шавника, капетан Бершнец, млад официр из Словеније који је остављао утисак паметног и присебног, промишљеног'и сигурног човјека — храбро сачека партизане и предаде им добро очуване магацине пуне макарона, брашна и муниције. Поче међу четничким официрима фарисејско згражање оних који би то исто учивили само да су имали храбрости и прилике; почеше да се потсје-

ћају како је тај тврдичио и остављао им војску без хране — сигурно се већ одавно био повезао с комунистима, а вјероватно је имао и још има везе за собом. Ударише тако у сумњичења — јер

је и то нека врста касно откривеног оправдања за пораз.

Да удовољи већини, а и да је застраши, Ђуришић нареди да се смакне десетак незгодних људи, већином Словенаца и Србијанаца; закачи међу њима и неке Дражине (само му Божанић вјешто и лоповски умаче) и због тога се посвађа с претпостављеним „министром војске у Отаџбини“. Било му је додијало, па се није много обазирао на учтивости доказујући „министру“ да „овдје нема шта да истреса гаће, него, ако му је до тога, нек иде тамо глје се пуца и гине“. Дао му је упутство да се евакуише из Липова у Затон а сам преузео да брани прилазе Колашину од Мојковца до Вратла, очекујући помоћ њемачких и бугарских јединица, чији су долазак Мировићеви билтени најавили као једину и посљедњу наду која је могла спријечити даље расуло. -

Међутим, четништво се и дгље осипало. Чак и из затворске страже, која је по мишљењу већине била пожељан положај за забушанте, оде Рајо Неорић без јављања и опраштања и — као дау