Naša književnost

408 Књижевност ;

земљу пропаде, нигдје га више нијесу могли наћи. Друга двојица, Палачко и Бакин Кокот били су позвани у јединицу, а три дана касније нађоше се иза браве као дезертери.

Али и без тога, колашински затвор са-својих 400 опасних и огорчених људи, постави се тих дана као тешко питање за четничку управу. Стријељати све одједном било је немогуће а пустити да их избаве њихови другови, још и теже. Прошле године, кад су партизани продрли У град и водили борбу око цркве, затворским ходником су шетали стражари с торбицама пуним ручних граната и са задатком да на дати знак убаце упаљене бомбе у затвореничке собе; с друге стране, затвореници су се спремали да даскама и раширеним ћебадима спријече убацивање, ухвате и избаце убачене експлозиве. Ове године се затвореници опет спремају за ту посљедњу одбрану, а четници, како изгледа, немају снаге да изврше такав напад — поколебали су се, замислили, уплашили од блиске будућности. Учестале су родбинске посјете затвореницима; та њихова родбина као да се одједном повећала и разгранала. Многи од оних четничких јунака што су подбили ноге бјежећи од Калиновика до Колашина, некако су се успут досјетили да имају у затвору кума или трећег братучеда, одивића или комшију и да су се осрамотили што прије нијесу дошли да им учине посјету. Сад у групама долазе пред затворску капију и свађају се с Анчићем који их не пушта, и све то као с неким правом — јер су они „гинули“ док је он „пландовао у позадини“. А кад виде да се друкчије не може, одлазе и доносе му цедуље и одобрења која писари, плашљиви пред суровим фронташима, послушно пишу, срећни што још нијесу позвани у јединицу. Тада их Анчић пушта, а они се грле и љубе с људима које су већ дуго времена били прежалили или и без жаљења отписали, а чија заштита би им сада могла користити; они их чашћавају најбољим цигаретама, нуде и новцем, питају шта им треба и на рачун свог оружја и команде и пораза праве лукаве приговоре од којих Ристо Обрадовић цркава и тоне у црну земљу.

— Ово ти је љубав од страха — каже Анчић гледајући то грљење и цјеливање. — Утјерали им зорту пролетерци па се сад сналазе људи.

— Гадови, све их треба похапсити! — љути се Обрадовић.

— Те таман би им добро учинио, испало би да су партизански мученици. Сад их има све више који би хтјели да добију такву диплому.

Па су се и даље повећавале посјете посљедњих дана априла, све док „војвода“ Ђуришић, који је још увијек, угледајући се на Хитлера, волио округле датуме, нареди из Мојковца да се 30 априла ликвидира са затвором. Тога дана је наређено да се стријеља 50 људи, група у коју су улазили сви осуђени на смрт, затим неки још живи партијци које је открио Мировић и сви затвореници из Дробњака, краја који се према четницима тако незахвално понашао. Осталих три стотина и педесет људи имало се повезати, пол