Naša književnost

Свадба У 409

јаком стражом пребацити камионима до Подгорице и предати талијанској команди. У ову посљедњу групу морали су да уђу у првом реду они затвореници који су се истакли у борбама против Талијана и били уцијењени или осуђени у.отсуству од талијанских судова; „бар њих ће жабари сигурно смаћи“ — рачунало се у канцеларији која је припремала спискове.

У три часа изјутра поче прозивање за губилиште. Прозваше Томељића и Миша Вуковића и изведоше их у двориште. Мало затим узеше Лукића и Драгушића а пола сата касније дође ред = на посљедњег у групи, Тадију Чемеркића. Он се журно опрости с Недићем и Савовићем па изађе стежући пести, напињући мишиће и зглобове да ниједан дрхтај тијела не ода људску слабост којом смо везани за земљу. 6

Напољу мрачна ноћ пуна хладне росе пред свитање и стаза преко дворишта слабо освијетљена фењером који се љуља на жици. Уза зид стоје и дрхтуре осуђеници звецкајући оковима. Чемеркић поздрави њихов строј и притом снажним ударцем сломи напукли колут окова на лијевој нози.

— Срећна вам слобода, Црногорци! — викну звонким, скоро веселим гласом. :

Они се насмијаше, не што им је било до смијеха него што су хтјели да покажу да и то могу. Само се Куковић, четнички мајор који је руководио овим послом, узљути и разбјешње на стази под фењером, освијетљен одозго и наказан због тога:

— Још се смију, још се ругају. Који је то што звечи2

—- Један што су га оковали да не побјегне, — равнодушно одговори Чемеркић и баш тиме изазва нов талас смијеха.

— Даћу ја њему! Показаћу ја њему! — размахује Куковић штапом уображавајући однекуд да је то сгбља.

— Показао си ти овдје своје чојство, више га немаш шта показивгти, — рече Тадија мирним гласом. као да га одвраћа од непотребна напора.

Али се Куковић не даде тако лако умирити. Сад је викао на стражаре, па на Јована Марковића надудученог.и укипљеног, па на ту стрељачку чету која спава онда кад треба да свршава посао. Посла Анчића да тражи и позове џелате, пронађе неке нове неправилности и нове разлоге за свађу и вику, а онда се потсјети нечег и утрча у стражарску кућицу.

Наста тишина у којој се чуло како хује двије ријеке око града, како носе своје вјечне ланце, како звече њима о камене обале.

Осуђеници се прислонише уза зид. Стари Рељић и још неки посиједоше, јер је било већ предуго чекање. Други остадоше стојећи да покажу како им и ту не клецају кољена. Драгушић рече како би волио бар још једном да види сунце.

— Не, ноћ је боља, — помисли Чемеркић пипајући отворен.

нож под пазухом. — Ноћу би се човјек без ланаца могао некако искобељати. Дању тешко.