Naša književnost

410 Књижевност

Из баште преко затворског зида чу се птичји цвркут изазовно жив и лијеп, скоро разметљив, и скрену на себе пажњу осуђених људи. Лако, лепршаво весеље живота који не жали за онима што одлазе, који то не зна, коме то не смета да земљу кити и сунце хвали љепотом звучних плетњи и чипака.

— Одавно смо их заборавили... — рече Лукић.

— И оне нас, — потемјехну се Мишо Вуковић.

У пукотинама између облака гасиле су се звијезде. Свитало је, и тада — за плећима планине, умекшани даљином, чуше се плотуни. Поче и митраљез да дахће. Одједном заћуташе птице и прекиде се шум ријека, као да су пресахнуле. Све се претвори у слушање које прекиде Чемеркић гласом меким и разњеженим као да тепа дјетету:

— Тако, тако-тако-тако-тако!... То је мој мелем, то ми ране лијечи. Тако, мали мој, нагари ми ти само, мили друшканчићу! Еј, да ми је да те пољубим за ту музику, оздравио бих сасвим!

— Оздравио бих и ја, Тађо, — смјешка се Мишо Вуковић. само да му се приближим. А шта ћеш, претсмртна жеља...

— Само жеља — и Тадија крвнички гледа чврст оков на десној нози, ту једину сметњу остварењу свих жеља.

Учесташе бацачи, рокну топовска батерија а у кратком размаку као по џиновском добошу затутњаше експлозије ручних гравата. Тиме се борба пренесе негдје у долину, потону и сасвим занијемље. Опет потекоше воде и запјеваше птице а онда их заглуши зујање и штропот колоне камиона цестом од Матешева.

Било се већ разданило, с источне стране бљештало је наљ

Кључем и Бјеласицом небо очишћено од облака.

— Биће лијеп дан, — рече гуслар из Дробњака, — насунчаћемо се док нас позакопавају оволицину. — А не, неће они нас ни стријељати ни закопавати, — каже

Тадија и гледа сасвим озбиљно као да зна са сигурне стране.

ЈЂуди га зачуђено гледају и питају се како може бити толико глуп да то вјерује или толико суров да се с тиме руга, а ипак би им најмилије било кад би могао да им каже неки стварни разлог за те своје ријечи.

— Неће стријељати, него не знам шта ће! Ваљда су нас извели да провјетримо дроњке или да посматрамо излазак сунца заједљиво каже Мишо Вуковић коме је већ дојадило чекање.

— Видјећеш да неће, — опет озбиљно тврди Тадија и казује на основу чега: — Снијевао сам сан по коме знам да неће.

— Зна твој сан колико моја баба, — потсмјехну се Томељић, а ипак га као и друге занима. — Ну да чујемо, јаки пријатељу, то што си снијевао, ако није нешто надугачко.

— Овако, — почиње Тадија и кажипрстом десне вуче од доручја до врха прстију лијеве руке. — Дао се један брдељак, кр—

шевит и са ситним жбуњем; пењем се ја уз њега...