Naša književnost

Свадба 41

— ВБиђ' како се вјешто пење, —- опет се потсмјехује Томељић, — пење се уз брдељак па да ухвати маглу. Велиш: боље је у главици него у тамници. Не би умио изабрати, Тађо!

Тадија се осмјехну на ту упадицу и продужи:

— А кад сам стигао на ово мјесто, — и прстом показује удољицу испред зглоба, — видим: више мене змија, дигла главу и оће ме право међу очи. Шта ћу сад»... Те ја узмем једну плочу, оштра плоча ка' сјекира, завитлам је: пресјекох ону змију као косом на двије половине...

— Аха! — тобоже се диви гуслар из Дробњака. — Доврши ти њу изгледа.

— Чек, има још, — наставља Тадија. — Упекло сунце, ознојио се ја. Још се пењем, а све ми на уму да скинем капут и да се расхладим. И таман да искорачим на врх брда, овдје, — и упире прстом у избочину зглоба, — кад ли ти изби друга змијурина, јадан ти бог, па к мени! Опет ја броду у руку; гађам ју, а она цикну док ми уши проби, па се праћакну и суну право до у небо...

Заћутао је као да се присјећа шта је даље било, или шта би бар требало рећи да је било.

— Паг — послије краћег чекања пита Томељић.

— Па ништа, ето толико... — скромно каже Тадија.

— Чудновато ми је, — пита се гуслар, — како он из овога протолкова да нас неће стријељати2... Збиља, какор · — Е, како! — љути се Тадија и одмахује руком. — Па, ако

и стријељају, врло важно! Било Тадија Чемеркић слушати сам своју памет а не стрине, тетке, ујне, куме... А сад све те бабе спавају под поњавама, само ти Тађо чекај џелата кад си био луд да му падаш у руке! На крају: једном се мре.

— Како ко, — вели гуслар, — неко једном, а ми сто и једном.

Градским улицама протутња колона камиона, удаљи се, заобиђе и опет стиже пред затворску капију. Уз шкрипу кочница и урлике дотрајалих машина, кола су се заустављала једна иза других, псовали су и галамили талијански шофери као да ће се око нечег почупати и неке промукле сирене су допуњавале узбуну својим продорним кричањем. Ваздух испуни прашина пуна задаха на изгорелу нафгу и угњиле цераде.

Из стражарског голубарника излетје мајор Куковић као да бјежи од ватре. Он претрча преко дворишта, извире кроз окно на капији да се увјери да су камиони збиља дошли, затим зачуђено погледа на осуђенике који су стајали уза зид.

— Шта чекају ови — грмну, као да се десило нешто неочекивано. ; — Збиља, шта чекамор — прихвати Тадија, — Најбоље нек

иде свак својој кући,..

На те ријечи се Куковић трже и протресе своју изгужвану и нарогушену цераду потсећајући на квочку која је тек устала с јаја. Сву ноћ је бленуо над списковима смрти, уморан је и сан га хвата, не препознаје људе и гласове и често заборавља гдје је, шта