Naša književnost

219 5 · Књижевност.

ради и с ким говори — зато и не воли да се- упушта у разговор с осуђеницима чији су језици набрушени, дрски и отровни. Радије се обраћа Анчићу, управо његовим укрштеним кајшима који у овој тами и хаосу привлаче његов поглед као: неко. спасоносно једро на пучини мртвила и несвијести. Пн |

— Гдје је сад та стрељачка чета, божју јој мајку-шинтерку! Мисли ли она главом или стражњицом и шта уопште има да мисли та: шинтерска банда мангупа» Нема пљачке, па јој се не жури, јел А кад се плата прима сви су на броју, с командиром на челу, јел! -А сад ја ту њих да чекам, да дреждим чекајући господу-шинтере, јел'2 Учинићу ја томе крај, господо лунежи, нећу ја то више трпјети! Е плач п:

Испрсивши се, Анчић му тихим гласом и насамо саопштава да је крај и без тога близу, јер су партизани навалили као луди и већ их ето на Вратлу. Стрељачка чета је у току ноћи позвана и бачена на тај фронт гдје стварно нема времена да мисли и сигурно се збунила, јер није навикла да пуца У слободне и оружане већ само у везане људе. У току дана се не може очекивати њен повратак, па ће према томе осуђеници узалуд чекати овако уза зид цио дан... Е ; Док наредник говори; Куковић упире у њега туп поглед замућених мртвих очију. Умјесто да викне и да га прекине као што би хтио, он се с муком савлађује, само без потребе покреће лоњу вилицу и љутито шмиче на нос осјећајући како се бркови сами костријеше и коса на'глгви одиже тешку шубару, Он сад сумња на ову жандарску њушку:' или је шенула памећу од страха, или је потплаћена да изда. У сваком случају најрадије би му, за овакве вијести, покидао све оне кајише, оковао га и убацио међу затворенике. То би било уочљиво и на свој начин би показало како мајор Куковић, поред свих сумњичења, подвала и потцјењивања, ни У посљедњем тренутку, кад се све разбило, распасало и распало, није издао четничку вјеру и неправично кратковидо воћство. Подигао је штап и његов гвоздени клин уперио у Анчићево лице, а онда се ипак уздржао ричући:

— Нека чекају! Ваздан чекати! Нек ум-ру комунисти че-кају-ћи-и смрт!

Избацивши сав гњев у томе, окренувши се у кругу око неке своје искривљене осовине, он се сад много мирније обраћа, али не сумњивом. Анчићу, него Ристу Обрадовићу који му се, онако тужан и сав у црнини, чини много погоднији: | :

— А ви изводите ове за логор! Гдје су вам конопциг

— У стражари, господин мајоре! — поздравља Обрадовић озарен срећом што још неком може показати своју ревност и знање; затим трчи као ваљан ремац пред опасним капларом и сав блијед од напора износи у двориште читаво бреме конопаца за везање.

Чемеркић, који прије рата ни у подгоричким дућанима, пуним свега и свачега, није видио толику гомилу ужарије, коме је то и код куће увијек недостајало те је морао плести дебеле „урив--

виа о. |